Бесједа Његовог преосвештенства Епископа буеносајреског и јужноцентрално-америчког г. Кирила, администратора Митрополије загребачко-љубљанске изговорена, 26. септембра 2026. године, на Светој литургији у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару, поводом десетoгодишњице његовог освећења
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Високопреосвећени Митрополите Јоаникије, домаћине овога сабрања, драга браћо архијереји, часни оци, сестре монахиње, драги гости, драга браћо и сестре.
Ми говоримо, како каже апостол Павле, премудрост не од људи, него премудрост сакривену која је била у Богу прије постанка свијета. Размишљајући о прологу Посланице Ефесима, негдје је наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије говорио о томе како је Бог стварао свијет као храм. Стварао је васељену као храм. А то буквално понавља и знаменити Свети митрополит московски Филарет који каже да је Адам уведен у Рај као цар и као владика. Међутим, та првоздана красота свијета, када је све било добро, нарушена је и свијет је почео да се поларизује на добро и зло. Нажалост, та поларизација ушла је и у нашу природу, људску природу, и захватила све поре нашега битисања.
Да би Бог обновио храм, потребно је било припремити пут за долазак Спаситеља свијета, који ће нам и показати начин како да обновимо ту првоздану красоту и да се вратимо у њедра нашега Оца из којега је сво биће изашло.
Данашња два Јеванђеља су нас подсјетила на догађај обновљења и освећења Храма Христовог Васкрсења у Јерусалиму 335. године, који се догодио баш на данашњи дан, 26. септембра, односно 13. септембра по јулијанском календару. И уједно, подсјетили су нас и на празник Часнога крста Господњег,а који ћемо сјутра прославити. И управо по свједочанствима древних историчара, хроничара, овај дан је био главни дан ходочашћа у Јерусалим, када су људи долазили на празник освећења, славећи Христово Васкрсење и користили прилику да се поклоне и Крсту Господњем. Једно од житија које нам о томе говори је житије Свете Марије Египћанке, која је баш на тај дан дошла у Јерусалим и у којој је сила Часнога крста преобратила њен живот у касније равноангелно живљење.
Дакле, то је оно што нам је Христос донио. Донио нам је учење о крстоваскрсном путу. Сваки храм, па и тај први јерусалимски храм, градио се да се човјек сусретне са Богом. Тако се и звала прва скинија јеврејскога народа – скинија састанка са Богом. Да човјек опет обнови завјет, обнови савез са Богом, а то могу само људи или народи који осјете да нијесу сами себи довољни.
Прва граница коју човјек мора да пређе да би кренуо у обнову савеза са Богом, а самим тим и зидање куће састанка, односно храма, је у томе да схвати да он није аутономно биће и да не може живјети осим у заједници са Богом и наравно у заједници са свим створеним бићима који се поклањају Богу.
То је оно што морамо прво прећи, тај камен егоизма свога, а то је могуће само познајући у Богу онога који нам треба, који је извор живота – извор свог живота. Управо о томе говори данашње Јеванђеље, о том камену који је неопходан за било који духовни напредак, а то је тврда вјера. Тврда вјера Петрова када је он исповиједио и видио у човјеку Исусу Бога. Дакле, он је схватио да са њим не говори прости неки човјек, који је нека личност конкретна, људска, него је схватио да у Исусу Христу са њим говори сам Бог, односно Друго лице Свете Тројице. И та вјера, како је и сам Спаситељ посвједочио, је те вјера на којој се зида Црква кроз вјекове.
Крстоваскрсни пут, побједоносни пут, али ипак пут трновити, пут са страдањем, али са надом на васкрсење, почео је у Јерусалиму. Јерусалиму, на Сиону, који је мајка свих цркава. Благочестива царица Јелена, мајка цара Константина, пронашла је Часни крст и дала је да се изгради Храм Васкрсења, који ће обухватити и мјесто Голготе и мјесто Христовог погребења. Међутим, она није дочекала у овом животу тај догађај, дочекао је то њен син Константин, који је, славећи 30 година своје владавине и 10 година Никејског сабора, 335. године, учинио то велико славље – освећење Храма Христовог Васкрсења у Јерусалиму.
Није случајно што ми Јерусалим повезујемо са Баром и што тај храм у Јерусалиму повезујемо са овим храмом који слави тек 10 година. Због тога што је сваки храм један храм. Не постоје многи храмови, него увијек се зида само један храм који свједочи о том крстоваскрсном путу Цркве Божије кроз вријеме. Тако да од Јерусалима до Бара исти Господ Исус Христос, на престолу у Јерусалиму и на престолу и жртвенику овдје у Бару, иста жртва и исто свједочанство Васкрсења Христовога и у Јерусалиму и у Бару.
Зато је врло важно да схватимо да се сви ти храмови зидају не зато да би се показали људима или показали како, ето, имамо лијепе грађевине, чак ни зато да би тако некако исказали своје поштовање Богу, него се граде зато да би Господ испунио ту своју премудрост која је прије вјекова. Он нас је прије вјекова, како каже апостол Павле, презначио да будемо уграђени у Цркву Његову, која је тијело Христово, чија је глава Христос. То буквално тако пише у Посланици Ефесима. Тешко је схватити ту дубину духовног откривења Светог апостола Павла, али углавном ту нам се открива циљ и градње храмова и живота у храмовима, а то је обнова истинског лика, тог добробитија у човјеку, односно савеза са Богом, односно обнова тог истинског, људског животворнога дејства, које је немогуће без усељавања у душу човјекову благодати Духа Светога.
Ми смо сви на Светом крштењу добили ту благодат, али ту благодат као таланат морамо развијати. И зато су ови храмови потребни, зато су они пожељни, зато су они тако савршени да бисмо ми осјетили предукус будућега Царства небескога када ћемо живјети у заједници, у пуноћи заједнице са својим љубљеним Спаситељем.
Нека ми послије овог теолошког увода, буде дозвољено да кажем нешто, неко своје сјећање и на сам догађај десетогодишњице освећења овога светога храма.
Град Бар има своју дугу историју и она мора, нажалост, због времена остати ван, на маргинама ове бесједе. Али, јасно је свима да је Бар и ово становништво доста страдало у вријеме Османске империје, а касније, можда још више, или исто толико, у вријеме богоборног, атеистичког режима који је био завладао педесетак година или можда и седамдесетак на овим просторима.
Када се гради дом, он се гради од темеља, значи од камена темељца. Али кад се обнавља, а хришћанство у Бару се обнављало јер је оно било присутно вјековима, дом се обнавља од крова. Тако да је обнова барске вертикале према Богу почела од крова, то јест од Румије 2005. године, када је извршено освећење Цркве Свете Тројице, Бога љубави, која је тамо и постојала, али у наше дане је она обновљена и поново засијала својим сјајем. Било је противника те обнове, али тада је Митрополит Амфилохије управо говорио да он подиже тамо храм, враћа храм који је био, и подиже храм Богу љубави, Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици која воли, која призива, која милује све народе и све људе.
Затим, 2009. године обрадовало нас је освећење Манастира Преподобног Сергија у подножју Румије. Тиме је речено, пошто је Преподобни Сергије, иако руски подвижник, васељенски признат подвижник Цркве, да наша прича није локална, није затворена у неке само националне оквире, него је универзална, хришћанска, крстоваскрсна прича. Јер је Преподобни Сергије симбол управо тог исконског, ранохришћанског подвига наших великих отаца.
Затим, 2016. године, коначно овај храм је засијао у свој својој слави и велики благослов је био што је управо Јерусалимска мајка црква у лицу Патријарха Теофила, била ту присутна и освештала овај храм, заједно са нашим почившим Патријархом Иринејом, поменимо још и светога живота Архиепископа албанског Анастасија и друге све представнике свих помјесних цркава који су ту били присутни.
Дакле, величанствен догађај са пуноћом откровења. То је дан у који је сажета историја Цркве од Јерусалима до града Бара. То је дан у који је сажето 1000 година мученичке кончине Светог Јована Владимира, покровитеља овога града. И у данашњи дан, можемо рећи, ту такође је сажета сва историја хришћанске Цркве и 1010 година од мученичке кончине Светога Јована Владимира. Дакле, у томе је град Бар, поред тога што је он лијеп град, био и остао, поред мора, поред планина, на једном прекрасном мјесту, добио и своју духовну вертикалу, добио је своју душу.
Добио је храм у којем ће се људи крштавати, у којем ће се сусретати са Богом и ту сваки човјек може да каже: „Ево ме, Господе!“ И Господ ће му одговорити, као некад Мојсију на гори Синају: „Ево и мене, ја сам Онај који јесам.“ То јест, ми смо, драга браћо и сестре, биће само ако смо са Богом и то је једини начин нашега опстанка овдје и до кончања вијека и у будуће вјекове. То нам говори наш Спаситељ, позива нас на крстоваскрсни пут, побједоносни пут који није без тешкоћа. На том путу Свети Јован Владимир положио је и свој живот, али далеко од тога да су сви људи позвани на мученичко страдање.
Узмимо сви свој крст, пођимо за Христом, следујмо Њему и поклонимо се Њему и сада и увијек и у вјекове вјекова. Амин.
Живјели и срећан празник. На многаја и благаја љета!
