Основна питања данас су: где је стигла правда, где је 40.000 Срба из Приштине
Пише: Живојин Ракочевић
„Спрема се крвави петак, субота, недеља”, гласи једна од најважнијих реченица на Косову и Метохији. Деценијама су демонстрације, велики покрети, захтеви и животно-политички ломови најављивани овом реченицом. Она живи као део културе и смисла, она се догодила јуче у Приштини и њени страхови и значења дирнули су све и свакога, и нема Србина, Албанца, Рома, Горанца, странца који није себи поставио питање: „Шта ће бити сутра, хоће ли се заратити, хоће ли нам упадати по кућама, може ли ико ово да смири?”
У оваквим данима се све заледи, престаје сваки посао и школа и чека се да нагомилане силе зла одраде свој посао.
„Ову кућу је започео мој отац, а и ја с њим”, каже новинар Синиша Костић.
Прошао је поред спаљене црквице на срушеном и зараслом гробљу, ту су му баба и деда. Пролази кроз Матичане, приградско насеље Приштине, поред остатака зидова недовршеног дома.
Ту где је одрастао нема више нико његов, али зна пут и како да заобиђе колоне са заставама ослободилачке војске Косова.
„Одмакните се од прозора”, понавља реченицу својих професора који су своје ђаке, па и њега, као гимназијалца упозоравали да су у граду немири и демонстрације. Он данас пролази поред Гимназије „Приштина” и иде на изрицање пресуде Хашиму Тачију, Јакупу Краснићију, Кадрију Веселију, и Реџепу Селимију.
Маса на тргу између владе Косова, Позоришта, старе Робне куће „Грмија” узвикује – УЋК, УЋК! На великом екрану новинарка Клан Косова, насмејана као да је реч о преносу „Евровизије”, најављује, има госте у студију, еуфорија расте и све се сели у Хаг.
Тамо је Чарлс Смит, председавајући судија Специјализованих већа, која раде по законима тзв. Косова, почео да говори, док маса у Приштини помно прати сваку његову реч и кличе на помен имена лидера ОВК. Основа оптужнице и његовог говора односи се на произвољно хапшење и лишење слободе 385 особа, сурово поступање према најмање 49, мучење најмање 303 и убиство 96 особа. Све се то дешавало на Косову и на северу Албаније, а Смит је рекао да је суђење текло уз непрестано застрашивање сведока због чега су неки одустали, а неки су ипак имали храбрости да сведоче пред судом.
И пре него што је завршено читање пресуде Селимију маса почиње да се разилази. Врте главама, носе заставе, а центар масе креће кроз главну приштинску улицу. Скандирају УЋК! и узвикују име Хашима Тачија. Отишли су до просторија Еулекса где су насртали на капије и полицију која чува овај објекат.
Хук масе се још чује из правца хотела „Гранд”, новинарка Анђелка Ћуп љута је на свог Владу, камермана који је отишао на бину и одатле снимао масу. Трг остаје пуст, пролази једна униформа са америчком заставом на рукаву. У круг између пластичних флаша хода потпуно униформисани човек са црном беретком на глави, а три госпође умотане у заставе седе на дрвеним палетама испред хотела „Унион”. Нема ниједне џамије на Косову на чијем минарету се не вијори застава тзв. ослободилачке војске Косова.
Српски новинари се враћају у свој гето, док неко добацује: „Данас смо за 50 посто повећали број Срба у Приштини.” Новинар Горан Аврамовић упола гласа говори: „Пусти поруку кад стигнеш, пустићу поруку кад стигнем.”
Основна питања данас су: где је стигла правда, где је 40.000 Срба из Приштине, где су Роми и Горанци, где су изгубљени градови, ко је збрисао стотине села, ко је трговао људским органима, где су нестале хиљаде људи, шта је са седамнаест убијених, отетих и несталих новинара – Срба, Албанаца и странаца?
Сигурно је да онај ко је донео пресуду „У име народа Косова” из далеког Хага зна да је заобишао сва ова питања, да је прескочио зло и несрећу која се деценијама јавља у различитим облицима.
На маргинама светских сила и политика и суду је јасно да они који су створили мит и силу ослободилачке војске Косова имају право да тој идеји и сили суде. У тој чињеници је за једне био предуслов развоја демократског друштва, а за друге стара теза да од америчких непријатеља горе пролазе само амерички пријатељи.
Развој друштва је под тешким знаком питања, јер и овако благо осуђени Тачи представља демократски модел у односу на Албина Куртија.
Све стране мисије јуче су у Приштини и на Косову провиривале из мишје рупе, склањале иза дебелих зидова све што може да се уништи. Тензија дана пресуде уништила је њихов ауторитет, а све је имало смисла јер су тамне силе успеле да замрзну живот, да ослободе страхове и да се спреме за коначни обрачун. До тада живеће се до неке нове „крваве среде, четвртка” после које ништа више неће бити исто.
Извор: Политика
Фото Живојин Ракочевић
