Празник Успења Пресвете Богородице свечано је прослављен у Манастиру Светих архангела на Михољској Превлаци код Тивта.
Светом литургијом је началствовао јеромонах Василије, игуман превлачки, а празничном бесједом сабранима се обратио о. Мијајло Бацковић.
„Ваистину, блажени су они који слушају ријеч Божију и држе је. Дивне ријечи на крају овог Јеванђеља, које показују суштину онога што ми хришћани сваки дан треба да радимо: како треба да служимо, како Богу да се молимо, како да се односимо уопште према ријечима Светог јеванђеља“, казао је прота, додавши да су то ријечи Божије пренесене нама, људима, преко светих јеванђелиста, апостола.
Постоје многе књиге које су написане и прије и за вријеме док је писано Јеванђеље, и након тога, али једина књига која нуди живот вјечни, која је свевремена, а опет у сваком времену савремена, јесте ова из које смо данас прочитали овај дио Јеванђеља и ову реченицу: „Блажени су, ваистину, они који слушају ријеч Божију и држе је.“
„Пошто је свака реченица, свако слово ове дивне и свете књиге живо, тако исто и ријечи које она преноси нама, читајући се на свакој служби, морају да остану да живе у нама. Те ријечи живе, које преноси Јеванђеље, морају да остану и да буду задржане у нама. Не само да слушамо ријеч Божију, него и да је држимо, односно задржимо у себи, да њоме живимо, да се њоме управљамо. И нигдје, драга браћо и сестре, драга дјецо, у Јеванђељу нећете чути ниједну једину ријеч, ниједно слово које учи човјека да мрзи другога човјека. Нигдје у Јеванђељу нећете чути ниједно слово, а да оно није прожето истинском, жртвеном љубављу Христовом, потврђеном Његовим животом“, казао је о. Мијајло.
По његовим ријечима сви ми, хришћани, дужни да оно што чујемо из Јеванђеља држимо, да том ријечју јеванђелском живимо и да је потврдимо и испунимо својим начином живота и својом жртвом:
„Јер свака ријеч, па макар и ријеч Јеванђеља, ако се проспе на неплодно тло, она не може и не рађа доброга плода. Само онда када ријеч Јеванђеља доспије на плодно тло очишћенога срца, она може ту и да никне, узрасте и да живи. А онда, када никне, узрасте и поживи у нашим срцима, онда живи и нашим животима. И ми живимо истинским јеванђелским животом.“
Успење Пресвете Богородице, како је казао, није само просто празник, један од тренутака из живота Пресвете Владичице наше Богородице, већ нам он говори много више о томе да је све у овоме свијету испуњено симболиком и прожето животом:
„А Пресвета Богородица, која је била рођена, као и сви ми, од мајке, од оца, рођена као човјек, али уздигнута до највећег неба да у себе смјести онога који је створио свијет и роди Христа, Спаситеља свијета, она је као свака мајка, носила крст свога дјетета. Плашила се када је био мали, када се ударио, пао… као и свака мајка која стрепи за своје дијете. Када је гледала како њено дијете узраста, била је поносна, као и свака мајка. Она Га је у утроби својој носила, као и свака мајка, девет мјесеци, испод свога срца, подизала… Свакога дана била са Њим, пратила Њега и апостоле и патила када је видјела како јој Сина прогањају. И као свакој мајци, њено срце било је прободено мачем када су њенога Сина, њено дијете, без обзира је ли Бог или није, разапели, пљували, мучили и на крају убили. Она је била с Њим под Крстом. Зато је од Богородице па до данас у хришћанству свака мајка најузвишенији степен људског достојанства. “
Пресвета Владичица наша Богородица, која је од свих нас рођених узнесена на тај степен да роди Бога и да нама људима као спасење свијета, да постане врата, двери кроз које ће спасење нама доћи — она умире. Али Христов празан гроб и празан гроб Богородице показују нам да је смрт побијеђена, да је страх побијеђен и да љубав живи и након смрти:
„И зато, драга браћо и сестре и драга дјецо, и данашњи празник је велика утјеха за све нас који одлазимо из овога свијета или који гледамо како наши ближњи одлазе. Јер знамо да је и она отишла, оставивши овај свијет, али је Бог вазнио њено тијело, и касније тијело Светог Јована Богослова, показујући нам да чак ни гроб није стална и коначна дестинација сваког од нас, него да је гроб пролазан, тренутак кроз који сви морамо проћи, али да смрт не постоји, јер је побијеђена Васкрсењем Христовим. “
На крају о. Мијајло Бацковић је поручио да је Успење Пресвете Богородице, која је била човјек као и сви ми, вазнесење њенога тијела у Царство небеско, нама највећа утјеха након Васкрсења Христовога: да је смрт побијеђена, да не постоји и да немамо чега да се бојимо:
„И на крају, драга браћо и сестре и драга дјецо, оно што морате да знате, а то је да на крају, послије вјере и наде, остаје љубав. И она ће увијек на крају побиједити. Та љубав вазнијела је тијело Пресвете Богородице, која је цијелим својим животом била љубав, и она која се није уплашила као апостоли, него остала уз своје дијете, и она која је гледала и све вријеме била с Њим под Крстом — она је том страдалном љубављу и вазнесена у Царство небеско. Зато, нека та љубав међу нама буде, браћо и сестре, драга дјецо. Та љубав — не љубав страсти, која тражи заузврат нешто, него љубав која се вјечито изнова даје, не тражећи ништа заузврат. Та љубав која је страдална, али која спасава, та љубав нека буде међу нама, и онда ћемо истински моћи да кажемо да нисмо само слушали ријеч Божију, него смо је и држали.“
На крају Свете службе Божије преломљен је славски колач, а заједничарење је настављено у празничном расположењу.
В.Д.
