У Десету недјељу по Педесетници, када наша Света Црква молитвено прославља Светог великомученика и исцјелитеља Пантелејмона и Светог Климента Охридског, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици служена је Света литургија.
Литургијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, уз саслужење протојереја-ставрофора Игора Балабана, протојереја Миладина Кнежевића и ђакона Дионисија Лоснокова клирика при Подворју Московске патријаршије.
Након прочитаног јеванђелског зачала, сабранима се пастирском бесједом обратио протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, који је тумачио догађај исцјељења бјесомучног младића, описан у Јеванђељу по Матеју.
Подсјетивши да се овај догађај збио након Преображења Господњег на гори Тавору, отац Далибор је казао да отац несрећног младића најприје долази Христовим ученицима, вјерујући да ће они моћи да му помогну, али да апостоли, због маловјерја, нису успјели да из младића изгнају нечистога духа.
„Господ је знао шта се догодило, као што зна и све наше мисли које носимо у себи. Када говори: ‘О роде невјерни’, Господ прекоријева и апостоле и све нас, питајући нас: Зашто сте маловјерни? Због чега сумњате у Моју силу и славу?“
Отац Далибор је нагласио да човјек, иако вјерује, због своје слабости и огреховљености често допушта да се у његово срце усели сумња. Управо је недостатак пуне и непоколебиве вјере био разлог због којег апостоли нису могли да исцијеле младића.
Говорећи о снази истинске вјере, поручио је да вјера у васкрслога Христа најприје преображава самога човјека, а потом кроз њега дјелује и у животима његових ближњих.
„Ако дубоко вјерујемо у васкрслога Христа, и ми ћемо чинити чуда овдје на земљи. Прије свега, чинићемо чудо у самима себи, а потом и у животима својих ближњих.“
Протојереј-ставрофор Далибор Милаковић подсјетио је да су и сами апостоли, све до силаска Светога Духа, показивали слабост и сумњу. Иако су били поред Господа, слушали Његову науку и били свједоци Његових чудеса, њихова вјера још није била потпуно утврђена.
У наставку бесједе прота Далибор је говорио о животним искушењима кроз која човјек пролази и о опасности да, разочаран поступцима других људи, почне да сумња и у самога Бога.
Када нас неко изда, повриједи или не покаже љубав коју очекујемо, лако се у човјеку јавља мисао да га је и Господ напустио. Међутим, управо у тренуцима највеће немоћи и смирења Господ подиже човјека и открива му Своју близину.
„Када помислимо да су нас сви оставили, Господ нас, управо онда када се најмање надамо, подиже. Када види да смо дошли до дубоког смирења и спознали силу и славу Божју, Он нас узноси, као што је уздизао Своје апостоле и светитеље.“
Осврнувши се на празник Светог великомученика и исцјелитеља Пантелејмона, отац Далибор је казао да је овај велики угодник Божји био сасуд велике мудрости, знања и љепоте, љекар који је своје дарове несебично користио помажући људима.
Ипак, као и многи праведници, Свети Пантелејмон је страдао од људске зависти, злобе и сујете. Зато нас његов примјер позива да се ослободимо зависти и да научимо да се радујемо добру и напретку својих ближњих.
„Свачија радост треба да буде и наша радост. Када то истински примимо у своје срце, тек тада ћемо видјети колико се пред нама отвара свијет који нам је Господ даровао.“
Говорећи о духовном смислу јеванђелског догађаја, отац Далибор је упозорио да човјек, кроз злобу, невјерје и рђаве помисли, може допустити да зло завлада његовим срцем. Из нечистих помисли рађају се и лоша дјела, која удаљавају човјека од Бога и од ближњих.
Насупрот томе, живот у заједници са Христом ослобађа човјека од страха и власти зла.
„Примјер младића којега је демон запосјео нека нам буде опомена да останемо у сили и слави Божјој. Јер, ако смо са Богом, демон нам ништа не може учинити.“ – поручио је на крају свог обраћања протојереј-ставрофор Далибор Милаковић.
Текст, фото: Борис Мусић
