У четвртак, 30. јула, на Тргу слободе у Никшићу, уприличено је предавање академика Радмила Маројевића „Љубишини коментари Његоша“.
Модераторка вечери била је књижевница Милица Бакрач.
Радмило Маројевић, један од најугледнијих српских филолога, слависта, русиста и његошолога, рођен је у Моракову код Никшића. Током богате академске каријере предавао је на бројним универзитетима у земљи и иностранству, а аутор је више од двадесет књига и стотина научних радова, међу којима посебно мјесто заузимају истраживања живота и дјела Петра II Петровића Његоша.
Маројевић је истакао да је идеја за настанак књиге „О издањима и коментарима Горског вијенца“ сазријевала годинама и да представља резултат његовог дугогодишњег научног рада посвећеног Његошу. Посебан акценат ставио је на Љубишино издање „Горског вијенца“, приређено на латиници за српске католике у Далмацији, као и на његов допринос приближавању Његошевог језика и мисли тадашњим читаоцима. Маројевић је подсјетио да Љубишини коментари представљају не само објашњења ријечи и израза већ и драгоцјено свједочанство о начину на који се Његошево дјело читало и тумачило у другој половини 19. вијека.
Маројевић је нагласио велики значај Стефана Митрова Љубише за правилно читање и тумачење дјела Петра II Петровића Његоша. Истакао је да је Љубиша први досљедно читао Његошеве текстове у изворној ћириличној графији и да је његово коментарисано издање „Горског вијенца“ од посебног значаја.
Маројевић је навео примјер Андрије Стојковића, који је промијенио изворни наслов Његошевог спјева „Шћепан Мали“ у „Лажни цар Шћепан Мали“, истичући да ријечи „Лажни цар“ нису Његошеве. Посебно је нагласио да су за разумијевање Његоша важна и Љубишина друга дјела, нарочито „Приповијести црногорске и приморске“, јер садрже бројне паралеле које помажу тумачењу Његошевог језика и времена. Маројевић је додао да је Љубиша био Његошев млађи савременик и практично једини коментатор који је живио у истој епохи, због чега његови записи имају изузетну вриједност.
Маројевић је казао да је, након Стефана Митрова Љубише, најзначајнији допринос тумачењу „Горског вијенца“ дао Видо Латковић, који је 1952. године приредио први обимни збирни коментар дјела. Латковић је систематизовао дотадашња тумачења, настојећи да издвоји најтачнија објашњења, а када није био сигуран, наводио је и различита или супротна мишљења. Посебно је нагласио да је Латковић преузео чак 19 Љубишиних коментара, уз мање измјене, док је коментаре Нићифора Дучића користио знатно рјеђе. Тиме је показано да су Љубишина објашњења, нарочито о крвној освети, обичајима и друштвеним односима, остала незаобилазна у проучавању Његошевог дјела.
Маројевић је најавио ново, критичко издање „Горског вијенца“, које ће садржати монографску студију „Његошев десетерац“ и бити објављено у издању Службеног гласника у Београду.
Маројевић је препоручио да читаоци проуче коментаре Љубише, Решетара и Вида Латковића, нарочито када је ријеч о тзв. „тамним мјестима“ – стиховима који су изазивали различита тумачења. Навео је да је у свом критичком издању „Горског вијенца“ (2005) сабрао и размотрио та спорна мјеста, нудећи и сопствена рјешења за нека од њих. Поред ових аутора, препоручио је и коментаре Николе Банашевића, због вриједних књижевно-поетичких тумачења, као и Слободана Томовића, који доноси богословска и филозофска објашњења. Посебно је нагласио да је Решетаров коментар незаобилазан јер пружа драгоцјен увид у то како је један Његошев савременик разумио стихове „Горског вијенца“, упркос појединим историјским грешкама које садржи.
Извор и фото: Библиотека ”Његош” Никшић
