Бесједа протојереја-ставрофора Радомира Никчевића о блаженопочившем Митрополиту Данилу (Дајковићу), изговорена 14. септембра 2026. љета Господњег у Доњем манастиру Острог
По благослову Митрополита Јоаникија, речено ми је да нешто кажем о Митрополиту Данилу, с обзиром на то да сам задње три године његовог живота провео буквално са њим у Цетињском манастиру. Ја сам као свештеник рукоположен 1990. године, а ево, знате сви, он се упокојио 1993. године.
Живот Митрополита Данила је бременит и садржајем, а не само његовим годинама, јер он је живио готово цијели вијек. И сад, размишљајући шта да кажем, дошла ми је на памет идеја да, практично, његов живот посматрамо кроз четири четвртине његовог земаљског живота.
Јер он се, као млад двадесетогодишњак — то би била нека прва четвртина његовог живота, који је трајао готово цијели вијек — као добровољац пријавио и био учесник ратова, и Балканских ратова и Првог свјетског рата. Шта нам то говори? То нам говори да је он, као млади Томо Дајковић, имао љубав према свом роду, српском роду, и да је био спреман и у то вријеме да положи свој живот. И сваки добровољац, кад иде у рат, прије свега мора да се помири са чињеницом да може у том рату да погине.
Вратио се из ратова. Друга четвртина његовог живота је врло тешка. И често нам је говорио: „Не дај Боже да се коме деси што се мени у животу десило.“ У другој четвртини живота, као већ формиран човјек, као богослов, постаје свештеник, оженио се и добио четворо дјеце.
И добио је разне парохије. Задња његова парохија била је у Кочанима. Због заразне болести која је харала, изгубио је троје дјеце и супругу. Често је говорио — то сам слушао својим ушима у манастиру — да само онај ко нема дјецу не зна шта значи испратити четири сандука за 40 дана.
Дакле, остао му је само један син, касније је и њега сахранио. Кад овако, ја сам породичан човјек, размишљам шта је лакше — да ли је лакше било оним његовим колегама који су страдали на Зиданом мосту и који су убијени, на разне начине убијани, или њему — свакако да је њима било лакше. Много је лакше ономе кога за кратко убије пушчано зрно, изгуби живот, неголи ономе коме се ишчупа душа.
А он је то стоички подносио. Послије тога, а не само то, него све његове колеге свештеници из тога времена, најближи, сви су немилосрдно убијани. Остао је и без колега, без људи са којима је служио Литургију, без Митрополита Јоаникија, остао је као сирак, тужан, без игдје икога. А онда се склонио из Црне Горе, био је у Скопљу, и то би могла да буде, да кажемо, нека трећа четвртина његовог живота, гдје је показао, као секретар скопског митрополита, један дар за црквену администрацију и за послушност својој Цркви.
Био је — то смо свједоци и ми, и ту је отац Матеј у манастиру — кад је дошао нови Митрополит 1990. године, ниједну једину ствар није учинио без благослова новог архијереја, а већ је тада имао 90 година. Колико је смирење показао!
Имао је огромну ревност за Цркву. Никада се није десило да он, ако је здрав био, прескочи богослужење. Интересантан је један догађај. Пошто је канцеларија наша радила од осам сати у Митрополији, ја дођем тако пет-десет минута раније, он обучен и спреман, потпуно се сам спремио. И каже:
„Оче, а ђе си до сад?“
„Па, Владико, ево, стигао сам.“
Па каже: „Пали ауто.“
„Па добро, а гдје ћемо, Владико?“
„Па идемо на Литургију.“
„Па гдје?“
„Да знаш какав је Јосип Скопски! Није смјело да се касни на Литургију. Свештеници морају да се обуку. Онај ко се на вријеме не обуче, не може да служи Литургију.“
А Јосип Скопски је био прије Другог свјетског рата, он је био његов секретар. Шта нам то показује? Да је човјек који је имао тада 90 година имао то поштовање према јерархији, имао поштовање према служби, имао страхопоштовање према тој служби.
И кад ви видите човјека који је тако страдао, коме је страдала цијела породица, коме су страдале колеге, побијен Митрополит, који је касније произведен у чин митрополита — то је била генијална, мудра одлука Патријарха Германа, да њега поставе за митрополита, јер је он у најтеже вријеме дошао да буде митрополит. Тада се пројавио и испунио заповијест Христову: „Будите мудри као змије, а безазлени као голубови.“
Кад ви читате данас сва та акта која је он писао и кад видите каква је његова борба била, и кад видите како су и у то вријеме покушавали да направе раскол као у Македонији, како је он мудро поступао… Многи то нису разумјели, па су се питали да ли он сарађује са властима у то вријеме. Он је са њима био онолико добар, колико је било потребно да брод Цркве проведе између Сциле и Харибде у вријеме комунизма и да ми останемо и опстанемо као Српска православна црква у Црној Гори.
И један је од најзаслужнијих људи. Говорио је: „Мој задатак је да онај жар који је Црна Гора вјековима имала сачувам, па кад дође неко нови, да га распири.“ Он је то и учинио. Јер да њега није било, не би било Српске цркве у Црној Гори, не би било литија, не бисмо се ми данас окупљали у нашим храмовима. Дакле, његова улога је огромна.
Сјећамо се 1985. године, кад је Патријарх Герман дошао у Никшић. Тада је почела обнова Саборног храма у Никшићу. И овдје, у трпезарији Острошког манастира, Патријарх, да се нашали са њим, каже му:
„Високопреосвећени, добро сте оно казали у оном интервјуу, добро сте казали да сте Србин.“
А прије тога, неких мјесец-два дана, био је интервју са њим у једном београдском листу, и он је изјавио за себе — он је то стално говорио — да је Европљанин, да је Југословен, да је Србин, да је Црногорац, да је из Друшића, али прије свега био је човјек Божји.
И онда почну архијереји, било их је ту петнаест, да се смију, мало се смију, како ће сад Митрополит да одговори. А он, онако духовит, устане и каже:
„Ваша светости, говорио сам ја да сам Србин кад се ти нијеси био ни родио.“
Значи, он је говорио за себе, увијек, да је Србин, да је православни хришћанин и да је човјек Божји.
Ето, надам се да нисам одужио. Морао сам то да кажем јер сам добио послушање. Он је био по свему човјек Божји и ја сам сигуран да је Господ њему отворио Своје Царство небеске славе и свјетлости, и да он са свима светима, и са Светим Петром Цетињским, са нашим Митрополитом Амфилохијем, са Светим Петром, са Његошем, велича свесвето име Оца и Сина и Духа Светога, у вјекове вјекова. Амин.
