На последњем степенику митарстава на путу ка Царству Небеском човекова душа полаже свој последњи испит. И чак и ако је строго држао постове, ако се ограничавао у свему, ако се непрестано молио, али није био милосрдан према другима, сви његови „успеси“ постају бесмислени и њихова вредност тежи нули. Чак и Господ Који је, као што знамо, дуготрпељив и многомилостив, због наше немилости према другима може да пресече пут према Себи.
Милосрђе је увек било и остаје најважнија хришћанска врлина која нас подстиче на то да улажемо напоре тела и духа на добробит ближњих и људи који нам нису нарочито блиски како бисмо испуњавали заповест о љубави према Богу, да у сваком човеку видимо Његов лик, без обзира на статус, врлине и мане – како своје, тако и онога коме је помоћ потребна.
Стране принцезе – руске подвижнице
Царица Александра Фјодоровна и њене кћерке су три године, од самог почетка рата све док нису биле ухапшене, служиле у војним болницама као обичне милосрдне сестре. Да ли у светској историји постоји још неки пример да су супруга и деца владара годинама лично неговали рањене војнике? Царица и њена рођена сестра су биле принцезе енглеске крви из протестантске Немачке и имале су родбину у целој Европи, али су једине свој живот и све своје снаге у потпуности посветиле делима милосрђа.
Оне су примиле свето православље и постале велике подвижнице које су својим животом и својом смрћу доказале оданост Богу. Доброчинство или, како се оно називало у Русији – труд милосрђа – било је традиционално у царским домовима. Обичај пружања помоћи сиромасима поштовао се у току целе историје рода Романова, али је врхунац достигао у периоду владавине Николаја II.
Царица је за војну болницу дала просторије свог дворца у Царском Селу где је породица стално живела, а Јелисавета Фјодоровна је за сличне потребе дала зграду коју је подигла за Строгановску школу у Москви и где се данас налази Московски архитектонски факултет. И, наравно, сви добро знају за обитељ милосрђа Свете Марте и Марије коју је велика кнегиња такође основала недуго пред почетак рата.
Царско дело
Александра Фјодоровна је већи део свог живота у зрелим годинама патила од хроничне неуралгије фацијалног нерва и исцрпљујуће срчане болести. И поред тога се није нимало штедела. Још пре Првог светског рата који се пре доласка бољшевика на власт (који су га на крају изгубили и због тога су променили њен назив) звао Велики или Други отаџбински рат, заједно с породицом је непрестано чинила дела милосрђа отварајући мноштво фондова и комитета. На пример, основала је „Друштво за заштиту мајчинства и новорођенчади“. Под старатељством царице била су породилишта у којима су лекари давали савете трудницама. Царица је отварала јаслице за бебе и дечје вртиће. Прва школа дадиља и гувернанти у Русији такође је отворена захваљујући царичином труду. Премда је обично била стидљива, постајала је смела и одлучна кад се радило о побољшавању живота деце.
Николај Александрович и Александра Фјодоровна су давали огромна средства у добротворне сврхе, редовно смањујући сопствене трошкове који су ионако били мали, посебно ако се пореде с трошковима европских монарха. Легендарни „Бели цвет“ такође је организовала царица: за борбу против туберкулозе на сајмовима је успевала да заради огроман новац продајући заједно с децом на улици ручне радове који увек били направљени с изузетним укусом.
Свакодневица у рату
Одмах после почетка рата царска породица је отпутовала за Москву у Успењски храм у којем се још Александар I молио пре почетка рата с Наполеоном. По повратку у Петербург спартански начин живота породице је постао још једноставнији. Цар је лично захтевао да због отежаног снабдевања намирницама трпеза постане скромнија. Ако су чланови породице и шили неку одећу за себе, то је била само униформа милосрдних сестара, а и иначе су све три године за време рада у болници царица и деца носила исту одећу – закрпљене хаљине и изношену обућу. Сва средства су се трошила на доброчинство. Цар се налазио или у Главом штабу или на фронту.
Царица се о првих дана рата посветила рањеницима и ангажовала је за то своје старије кћерке. Кад је избио рат, 1914. године, Олга Николајевна је имала око 19, а Татјана Николајевна је тек напунила 17 година. Александра Фјодоровна, Олга и Татјана су почеле да похађају курсеве за милосрдне сестре пажљиво слушајући сва предавања и усрдно се припремајући за испите из практичног дела како би имале право да раде равноправно с осталим медицинским сестрама. Часове су похађале код познате следбенице чувеног хирурга Пирогова Вере Гедројц, која је увек цитирала свог учитеља: „Главни циљ хируршког и административног рада на попришту ратних дејстава не треба да буду операције које се обављају на брзину, већ правилно организована нега рањеника и конзервативно лечење у најширим размерама.“
Након успешно положених испита сваки дан су проводиле негујући рањенике који су евакуисани у Царско Село, доносећи чак и самим својим присуством радост и утеху. Царица се потпуно посветила болничком раду. У њега је улагала све своје снаге са жаром и страшћу који су за њу били карактеристични, и премда је њено здравље било знатно нарушено, испољавала је запањујућу издржљивост. Господ и захвалност рањеника давали су јој снагу да увек и изнова чини свој подвиг.
На личну молбу Александре Фјодоровне у земљи је отворено 70 војних болница, опремљени су санитетски возови, прилагођени за превоз рањеника у позадину на посебан начин – кретали су се споро, али безбедно за тешке рањенике. Организован је магацин Њеног Императорског Величанства који је армију снабдевао рубљем и завојима. Царица је, осећајући својим танкоћутним срцем колико је за многе рањене војнике који нису могли да се крећу важно да се помоле у црквеној атмосфери на коју су навикли од детињства, од својих средстава опремила мобилну цркву која се превозила по војним болницама.
Такође, царица је оснивала комитете за помоћ избеглицама и породицама чији су хранитељи били мобилисани за рат. Одговорност за њихов рад поверила је старијим кћеркама. Ови комитети су имали одељења у многим градовима у Русији и били су врло популарни. Треба истаћи да су се на пример Александре Фјодоровне угледале многе мецене из Руског царства. Приватна иницијатива се никад пре тога није испољавала с таквим полетом и милосрђем.
Три сестре
Оне су обављале најтежи и најпрљавији посао, а притом је свака од њих имала своје таленте. Александра Фјодоровна је радила и у операционој сали помажући у тешким операцијама. Царица се држала храбро и увек је налазила речи утехе за рањенике. А захтевни доктори су увек истицали да су ретко имали прилике да сретну тако сталожену, вешту и способну хируршку сестру као што је Татјана Николајевна. Велика кнегиња Олга Николајевна чији су здравље и нерви били слабији није могла дуго да остане да ради као хируршка сестра, али се зато у потпуности посветила животу војне болнице, чистећи за болесницима равноправно с другима.
Једном се десило кад је уочи вечерњег парастоса за официра који се упокојио у војној болници на којем је због великог броја окупљених било тесно и загушљиво, друг покојника изашао из гробљанске цркве на ваздух, где га је потресао призор који је угледао. Изненада се код ограде зауставио аутомобил из којег је изашла дама у црнини која није одмах отишла у храм, већ је прво обишла један гроб, затим други и тако све док није обишла све и молила се пред сваким крстом. Кад је дошла до официра он је у њој препознао царицу која се сама, усред ноћи, молила за душе оних који су их положили за своје другове.
Мале старатељке
Млађе велике кнегиње због свог младог узраста нису могле да раде као милосрдне сестре (Марија је напунила тек 15 година, а Анастасија 13), али су свакодневно долазиле у војну болницу при царској цркви Светог Теодора (војна болница за официре и ниже чинове у име великих кнегиња Марије и Анастасије), а дању су заједно са старијим сестрама обилазиле остале. Понекад је у овим обиласцима учествовао и десетогодишњи Алексеј Николајевич који је волео да општи с рањеницима који су се веома радовали разговорима с њим.
Млађа деца су шила рубље за војнике и њихове породице и припремала су завоје. И обе мале принцезе су веома жалиле због тога што због година нису могле да постану праве милосрдне сестре као њихове старије сестре Олга и Татјана. Међутим, у њихове обавезе је спадало свакодневно општење с рањеним војницима, што су веома заволеле поставши праве дадиље-старатељке за војнике који су лечени у болници. Марија и Анастасија су сваког знале поименце. Играле су се с рањеницима који су се опорављали или су се једноставно распитивале о њиховом животу и породицама како би им скренуле пажњу са тешких болова и бриге.
Захваљујући таквом свакодневном труду и бескрајном милосрђу рањеници су Александру Фјодоровну називали царица-мајчица, а њене кћерке су им постале као рођене сестре. Све су умеле да утеше и укрепе војнике и официре с подједнаком љубављу као рођена мајка.
Са руског Марина Тодић
