У име Оца и Сина и Светога Духа!
Оци, браћо, сестре, децо, Христос васкрсе!
И опет и опет нас та победа, једном извојевана, стално присутна у нашим животима, окупља овде, управо пред Васкрслим Господом, да се Његовим пречистим Телом и Његовом животворном Крвљу нахранимо и напојимо, да поцрпемо истинско здравље и истинску слободу. Слободу од демона, слободу од греха и слободу од смрти. А колико је то ропство страшно, видимо и у данашњем Јеванђељу.
Два бесомучника нису више била своја. Владала је у њима она тамна, мрачна сила смрти, тако да су живели у гробовима. Смрт је била њихова трајна мера, гроб њихов живот. И тако су били страшни да нико није могао проћи оним путем.
А Господ, сама Светлост, сам Живот, није се либио да дође управо ту где је тама, где је зло, где је пораз. Тако тада, тако и сада, не либи се Он да уђе у најтамнија места нашега живота и људске душе. Не иде само тамо где је све светло, где је све наизглед побожно и радосно, већ је Господ још више тамо где је патња, где је страдање, где се човек толико поистовети са тамом да готово више и нема жељу за светлошћу.
А та демонизованост не мора бити само поседнутост оваквог облика, како смо видели у данашњем Јеванђељу, која је описана тако драстично да би нам управо била упечатљива. Него је свако ропство страсти, свака жеља за неким неблагословеним комфором, издаја Господа и одрицање од своје слободе, од свога живота. Не у оволикој мери, али свакако у некој мери јесте. И зато је потребно покајање, да човек освести свој пад, да освести своју таму, да освести своје ропство и да пожели да буде слободан.
А Господ, показујући Своју силу и Своју љубав, шаље ове демоне који су опсели ова Божја створења, ове несрећнике, у свиње. И свиње се истога тренутка устремљују ка провалији и падају у море, што нам показује истински лик те демонске силе и демонске намере. Јер, иако се свака страст, сваки грех, у почетку чини да нам даје слободу и да ће нас одвести ка некој срећи и радости, његов стварни лик јесте деструкција. И једина жеља демона јесте да уништи човека, да га одвоји од вечне заједнице са Богом, да га лиши вечне радости и вечнога живота, да га гурне у таму најкрајњу, већ у овоме свету, и, ако је могуће, да га доведе до ивице очајања и самоубиства, до чега, нажалост, многе у данашње време и доводи.
Али је још страшније и још чудније како су, наизглед здрави и слободни људи, реаговали на ово чудо и на ово исцељење.
Каже: „Изиђе сав град у сусрет Исусу“, кад су чули да се десило ово чудо, да су бесомучници здрави и паметни и да више нису опасност и претња за крај. Изиђе сав град у сусрет Исусу, али не да Му заблагодари, да се зарадује заједно са овим мученицима, већ изиђе да Га моли да оде од њих и да се више никад не појављује у њиховом животу. Материјални интерес, богатство овога света, свиње од којих су они живели и са којима су умирали, били су им важнији од присуства Божјег у њиховом животу.
И то је тако страшно, и то је тако присутно и у наше време, колико овај свет једноставно тера Господа од себе да би могао да игра своју игру, да би могао да живи свој живот, да би могао да ужива у својим уживањима, грабећи се за сваки тренутак овога живота. Али да погледамо и у своју душу, и у своје срце: да нисмо и ми ти који Господу кажемо да иде? Када нам је тешко да учинимо неко добро дело, када нам је тешко да испунимо јеванђелску заповест, када нам је тешко да дођемо у цркву на Литургију, када нам је тешко да опростимо ономе који нас је увредио, не кажемо ли и ми у срцу своме, можда не тако директно речима, али срцем: Иди, Господе, не желим ја то, не могу ја то?
И постајемо слични овим Гадаринцима који су, ради неког свог уживања, неког свог комфора, изгнали Господа из свога живота. Али Господ не одустаје од нас. Господ је ту са нама. И након што су Га они изгнали, Он је отишао, али је касније претрпео мучења, Крст и смрт и за њих, и за нас, и за сво човечанство, да нас Својом Крвљу спасе из ропства ђавола.
А ова прича треба да нас освести, да видимо ко је наш истински Спаситељ и Доброчинитељ и да се не предајемо у ропство лажи, јер демон је управо кнез лажи и отац лажи, и лажју придобија слабу људску душу. Али нам је Господ оставио покајање, да кренемо храбро ка истини, збацујући маске са себе, да, иако смо грешни, иако смо недостојни, иако смо много пута покушали да Господа изагнамо из нашега живота, опет Му се враћамо, јер Он није оставио нас.
Њему нека је слава са Оцем и Духом Светим у векове векова. Амин.
Христос васкрсе!
Извор: Манастир Михољска Превлака
