Постоји нешто што нико не може да украде, уништи или одузме човеку. Не кошта ништа, а вредније је од свега што поседујемо. Управо то благо многи занемарују, иако од те невидљиве силе зависи унутрашњи мир, победа над животним невољама и сам правац људске судбине.
Молитва је најмоћнији покретач духовног живота. Она је попут подземних извора који непрестано напајају целокупан наш духовни живот. Штавише, може се рећи да је духовни живот управо онолико дубок колико је дубока наша молитва. Духовно живимо онолико колико се молимо и колико смо научили да се истински молимо.
Молитва – највећа духовна уметност
Свети оци молитву називају „уметношћу“. Та реч означава највиши степен умећа и најузвишенију науку, која од човека захтева непрекидан стваралачки труд – непрестану живу молитву.
Молитва боље од било чега другог помаже човеку да се суочи са свим животним искушењима. У њој налазимо одговоре на своје духовне недоумице, али и снагу за свакодневне животне проблеме. Она нас невидљиво штити од свих непријатеља – и видљивих и невидљивих.
Ако искрено погледамо свој живот, сетићемо се многих тренутака када је све изгледало безизлазно, када нико није могао да нам помогне и када је једино што нам је преостало била молитва. Управо тада нас је Господ избављао од невоље, туге и опасности. Али тек ћемо у вечности сазнати од колико нас је још несрећа, зла и погибије сачувала наша молитва.
Молитва је једино благо које човеку не може одузети ниједна сила овога света. Она остаје са нама не само у овом пролазном животу, већ и у вечности.
У извесном смислу, и сама вечност – као непрестано узрастање душе ка Богу – представља једну врсту молитве, не више изговорене речима, већ молитве живота.
Молитва преображава људско срце. Она буди његове најдубље силе, које често ни сами не познајемо. Обнавља нас изнутра, чини срце осетљивијим, чистијим и духовно прозорљивијим.
У Књизи Прича Соломонових стоји: „Безбожник жели плен од злих људи, а корен праведника доноси плод… Праведник се избавља знањем.“ (Приче Соломонове 12, 12; 11, 9) Та духовна прозорљивост јесте способност да препознамо добро и зло, чак и онда када се зло представља као добро.
Молитва ослобађа душу од привезаности за земаљско. Без молитве човек остаје прикован за земљу, као митски Прометеј за стену. Она дарује уму један посебан духовни дар – способност да препозна истину. Као што човек разликује слатко од горког и здраву храну од покварене, тако молитва омогућава души да разликује истину од лажи.
Свети оци говоре да је молитва изнад свих добрих дела. Добро које чинимо увек је ограничено на одређене људе, а понекад се догоди да оно што сматрамо добрим другоме не донесе истинску корист.
Снага молитве, међутим, простире се на читав свет. Молитва појединаца и молитва Цркве представљају огромну духовну силу која доноси хармонију, очишћује свет и, може се рећи, одржава његово постојање.
Благо које нико не може да одузме
Код апостола Павла налазимо ове тајанствене речи: „Јер тајна безакоња већ делује; само док се уклони онај који сада задржава.“ (2. Солуњанима 2, 7)
Ко је тај који задржава зло да се не излије у свој својој сили? Свети Оци кажу да је то пре свега дух молитве и побожности. Када пресуши дух молитве, свет ће почети да се распада, јер више неће бити силе која га духовно обнавља. Зато су највећи доброчинитељи човечанства често били управо они који су остајали непримећени: монаси у пустињама, подвижници у манастирима и безимени људи који су читав свој живот принели Богу у непрестаној молитви.
Молитва је благо које је увек са нама. Нико га не може украсти нити нам га одузети. Где год да пођемо и шта год да радимо, молитва може бити уз нас. Чак и ако изгубимо све што поседујемо, нико нам не може одузети молитву – ни људи, ни демони. Једино што може да нас лиши тог блага јесте наш сопствени немар.
Чак и ако тешка болест разори тело, молитва остаје жива као душа наше душе.
Молитва је узвишенија од сваког богословског размишљања. Богословље нам показује пут ка Богу, али молитва нас уводи у живо заједништво са Њим. Богословске истине описују духовни свет, док нас молитва чини његовим учесницима.
Ништа није лепше од молитве. Само у њој човек може да се дотакне небеског света и да очима срца сагледа Божанску лепоту.
Молитва је неисцрпна. Онима који се труде да њоме сједине своје срце, она непрестано открива нешто ново, као да је сваки пут изнова доживљавају.
Она почива на нади, али је истовремено и испуњење наде. У молитви већ сада долазимо у додир са оним чему се надамо. Она нам, на известан начин, дарује будућност као садашњост и омогућава да предокушамо оно што тек долази. Зато се може рећи да молитва иде испред времена.
Молитва је сјај вере, топлота наде и живот саме љубави. Она оно што је унутар човека чини живим и стварним.
Можемо изгубити духовне књиге; могу нам их украсти или спалити. Болест нам може одузети вид. Пријатељи нас могу напустити. Вољена особа може нас изневерити. Рођаци нас могу обманути и постати нам странци. Свет нас може одбацити. Земља се може отворити под нашим ногама, а најтежа искушења могу прекрити наш живот тамом. Али молитва нас никада неће издати. Она је једино благо које нам нико не може одузети.
Молитва која побеђује време и смрт
Молитва не познаје даљину. Она прелази преко мора и планина, узноси се ка небесима, продире у дубине земље, па чак силази и у ад.
Зато се молимо за упокојене као за живе. Управо нам молитва открива да они нису нестали, већ да су и даље повезани са нама безбројним духовним нитима.
Молитва је лик наше душе.
Молитва је светлост наше душе.
Молитва је васкрсење душе пре свеопштег васкрсења.
Молитва је непрестана борба људског духа против сила таме. У тој тешкој борби наш стални Помоћник је Сам Господ.
Молитва је и борба и победа.
Молитва је и оружје и барјак.
Молитва је непресушно благо које се никада не троши. Што га више користимо, оно постаје све веће.
Она је духовни хлеб којим хранимо своју душу, али и душе других људи.
Тај благословени хлеб никада неће нестати.
Архимандрит Рафаил Карелин
За Фондацију Пријатељ Божији превео и прилагодио: Петар Волков
Из књиге „Са Христом ка висотама обожења“
