У недјељу трећу по Педесетници, када наша Света црква молитвено прославља Пренос моштију Светог великомученика Теодора Стратилата, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици служена је Света литургија.
Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Игор Балабан, уз саслужење протојереја-ставрофора Далибора Милаковића, протојереја Миладина Кнежевића и ђакона Ведрана Грмуше.
Након прочитаних зачала из Светог јеванђеља, сабранима се пастирском бесједом обратио началствујући протојереј-ставрофор Игор Балабан, тумачећи јеванђелске ријечи Господње: „Иштите најприје Царства Божијега, и све ће вам се друго надодати.”
Отац Игор је на почетку бесједе подсјетио да Господ не негира човјекове животне потребе, нити омаловажава труд који је неопходан за овоземаљски живот, али нас ослобађа робовања бригама, које могу да подреде оно претежније духовно и прогутају човјекову душу: „Не брините се шта ћете јести, шта ћете пити, у што ћете се одјенути. Зна Господ да вама треба све ово. Каже нам Господ: знам ја да вама треба све то. Знам да треба да се потрудите око тога и да морате да имате нешто и да поједете и да попијете и да се нечим одјенете, и да имате неки кров над главом. Знам да вам све то треба и не кажем ја да вам то не треба, Господ нам каже, него вам кажем: не брините се око тога. Немојте да вам то буде брига.”
Тумачећи ове Христове ријечи, прота је нагласио да хришћанин није позван на неодговорност, него на правилно постављање животног средишта. Није, дакле, спорно да човјек ради, да се труди и стара о своме дому, породици и потребама, али је погубно ако сву снагу своје душе истроши само на оно штп је пролазно: „Немојте своју душу, своју снагу да потрошите само на ту бригу око тога шта ћемо и како ћемо у овоме животу. Него бригу своју потрошите на то, и снагу своју трошите на то да иштете Царство Божје. Ми се изгубимо у нашим свакодневним обавезама, невољама, слабостима, недостацима. Изгубимо се често и читаву бригу и све своје енергије које имамо усмјеримо на то.”
У наставку бесједе, прота је указао да је управо ту највећа борба савременог човјека: како у свијету пуном обавеза, неизвјесности, страхова и свакодневних брига не заборавити на оно једино потребно — Царство Божије. Одговор је, како је казао, већ дат у апостолском свједочанству: хришћанима је спасење већ даровано у Христу: „Рекао нам је апостол у овоме што смо прије прочитали како то да чинимо. Рекао нам је да смо већ спашени кроз Исуса Христа, кроз Господа нашега. Већ сте спашени. Већ имате вјечни живот. Онога тренутка кад сте повјеровали, кад сте се крстили, ушли сте у лађу спасења.”
Ову слику Цркве као лађе спасења, протојереј-ставрофор Игор Балабан је подробније протумачио кроз алегорију човјека који се крстио и повјеровао у Христа и већ се укрцао у лађу која води ка сигурној луци, ка Царству Божијем. Све земаљско, колико год понекад изгледало важно и велико, у односу на крајњи циљ остаје само пролазна станица: „Шта сада чинимо даље? Па да се не бринемо, него да путујемо том лађом спасења, а све ово остало што је потребно свакодневно да гледамо као неке успутне станице које нас се пуно не тичу. Које се не тичу онога што је наш крајњи циљ.”
Началствујући свештенослужитељ је, поредећи живот са путовањем, казао да човјек на путу може видјети многа мјеста, станице и призоре, али она нијесу његов циљ. Тако и хришћанин треба да пролази кроз овоземаљски живот не губећи из вида куда је кренуо: „Кад путујете негдје, гледате, интересантно вам је оно успут што видите. На оној станици се негдје воз или аутобус задржи по неколико минута. Ви видите, пише тамо нешто, али то је само успутно за вас. Ономе чији је то циљ, то је важно и он мора ту да изађе. А нама који само туда пролазимо, ми то погледамо и кажемо: Лијепо, али ја гледам да стигнем тамо гдје ми је циљ, гдје сам намјерио.”
Брига хришћанина, како је казао, треба да буде усмјерена на то да остане у лађи спасења, у Цркви Христовој, и да не одступи од пута који води у Царство Божије: „Тако и ми, кад смо се већ укрцали у ову лађу спасења, да се не бринемо за ово што је тамо или овамо, да се не бринемо за оно што је од данас до сјутра, него да се најприје и изнад свега бринемо да та лађа са нама на њој сигурно стигне.”
У наставку је прота Игор подсјетио да спасење није плод људских заслуга, већ дар Божије љубави. Господ је, страдајући за род људски, даровао живот вјечни сваком човјеку, али човјек остаје слободан да тај дар прихвати или одбаци: „Спасење нам је предато. Дато нам је. Господ је страдао за све нас и искупио све наше гријехе — које смо до сада учинили, које данас чинимо и које ћемо сјутра, до краја свијета и вијека, учинити. Све је то покривено. Само је питање хоћемо ли ми то да прихватимо.”
Отац Игор је затим нагласио да Бог никога не спасава на силу. Љубав Божија човјека призива, али га не присиљава. Зато је сваки човјек позван да пред Господом слободно одлучи хоће ли прихватити спасење које му је даровано.
„Посљедњи циљ је само један. Не да се бринемо шта ћемо јести, шта ћемо пити, у што ћемо се одјенути и колико ћемо тога свега имати на броју, као што се често бринемо, него је посљедњи циљ да дођемо у друштво Божје, да дођемо у Царство Божје, у Царство Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин”, поручио је на крају свог празничног слива прота Игор Балабан.
Текст, фото & видео: Борис Мусић
