Програмом „Обично необично вече са Матијом Бећковићем“ у Кући нобеловца Ива Андрића у Херцег Новом, свечано је отворено културно љето. У разговору са новинаром Перицом Ђаковићем, пјесник је публику водио кроз свој стваралачки пут, преносећи мисли о књижевности, времену и људима.
Књижевник Матија Бећковић је истакао да је улазак у дом Ива Андрића раван добијању највећег одликовања. Било је то биће, како каже, које је само себи и отац и мајка; писац који је сам себи једини предак, рођен из духовне сржи Његоша и Вука Караџића.
Говорећи о дјелу „Мајка Зорка“ које је написао, како је рекао, у позним годинама, оживио је причу о оцу, краљевском официру којег никада није упознао. Ту породичну нит, на обичном листу папира, вјешто је сачувала његова мајка, ћерка солунског ратника из Грчке. Писала је, по ријечима Бећковића, не слутећи шта ће од тих редова бити.
– Ја сам својој мајци дао једну велику свеску и замолио је да ми опише свој живот. Та свеска је стајала код мене годинама док се нисам сјетио да у њу завирим. Баш онда кад је требало, као пост фестум, објавио сам њене мемоаре са мојим поговором. Моја мајка је била писмена и лако је писала. Обични људи лакше пишу него писци. Она се са писањем није мучила, него се хартији исповиједала. И колико је год било бијеле хартије, она је испунила својим речима. То је била једна спонтана исповијест у којој је она говорила о свом животу који је имала у малом прсту, казао је Бећковић.
Ријеч „покојни“ испред имена његовог оца Вука, како је рекао, никада није изговорена.
– Мајка Зорка и ја смо су га у разговорима држали живим, дубоко чувајући наду. Он за мене никада није умро. Мој отац нема гроб, а онај ко нема гроб увијек је жив. Он је припадао једној војсци која нема гробова. Зато се и говори за све те људе који гроба немају да су живи. Говорили су да је пећина гдје су боравили имала други излаз, па су се јавили из Грчке. И до дан-данас, они који су их побили такође су их тражили и малтретирали њихове породице. Питали су јављају ли им се, измишљали приче да су их видјели негдје, да се јављају или да су се негдје оженили. Жртва тих прича била је и моја мајка, истакао је он.
О дјелу “Мој друг Ђидо”, Матија Бећковић говорио је с посебним поносом. За њега, то је књига какве никада раније није било. Пријатељство јаче од историје спојило је сина страдалог четничког официра и бившег комунистичког моћника. Милован Ђилас, човјек са врха Титовог режима и револуционар са књижицом број три, постао је најпознатији дисидент кога је партија одбацила. Између њега и Бећковића развило се три деценије дуго друговање, као доказ да, упркос идеологијама и подјелама, постоји нешто непролазно што стоји високо изнад политике.
– Не постоји неко ко је написао такву књигу. Ми смо пријатељевали 30 година, а прошло је од краја тог пријатељства и још 30 година када сам ја написао ту књигу која се зове „Мој друг Ђидо“. Свако може само из наслова да наслути о чему је ријеч, истакао је он.
Бећковић је током вечери говорио и о поеми “Вера Павладољска”, коју је написао са осамнаест година, а која остаје врхунац и круна његовог дјела.
Говорећи о Његошу и нераскидивом пријатељству са Митрополитом Амфилохијем (Радовићем), пјесник је заокружио причу о свом стварачком и животном путу. Између зидова Андрићеве куће, ово “обично необично вече” остаје уписано као свједочанство о времену, памћењу и људима који су постали стубови наше културе.
Вечерас у 21 сат у Дворани Парк биће одиграна представа „Богојављење“ по тексту Матије Бећковића, у режији Ане Ђорђевић. Представа „Богојављење“ доноси сатиричну бајку инспирисану неким од најзначајнијих дјела великог пјесника. Играју: Светозар Цветковић, Небојша Миловановић и Милован Филиповић.
Извор: РТХН
Фото: Кућа нобеловца Ива Андрића
