Поводом прославе празника Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског, доносимо препис разговора који су 2010. године колеге из Радија ”Искон” водиле са Митрополитом Амфилохијем, након освећења цркве Светог Јустина Философа и Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског у Врању.
Блаженопочивши Митрополит Амфилохије је тада бесједио о оцу Јустину и на Свечаној академији, а наредног дана је гостовао у програму Радија ”Искон”, гдје је такође говорио о свом духовном оцу и учитељу – Преподобном Јустину Ћелијском.
***
Какво је Ваше лично осјећање и сјећање на оца Јустина?
Срео сам оца Јустина први пут као студент Богословског факултета 1959. године, не у манастиру Ћелијама, него на Новом гробљу у Београду, и од тог првог сусрета просто се уписао у моје срце, да не кажем, неизбрисивим словима.
Било је то вријеме веома тегобно за Цркву, вријеме великих распећа, посебно тешко за нас младе људе у једном атеистичком, комунистичком систему, у тренутку нашег личног сазријевања, трагања за Богом, за душом, за Црквом, за смислом. И у том тренутку, чини ми се, сам Господ нам га је послао, једном броју нас студената, да га видимо.
Чули смо о њему раније, чули смо о томе шта се с њим догађало, како је прогнан са Богословског факултета, како је био у затвору, како се потуцао и на крају савио своје гнијездо у манастиру Ћелије, благодарећи тадашњем Епископу шабачко-ваљевском Симеону и мати Сари, која је била настојатељица манастира Ћелије, али, ето, нијесмо имали прилике да га видимо.
Иако професор нашег факултета, он је био прогнан 1944/45. године и у таквом стању смо се затекли. То је била незаборавна сахрана једне благочестиве дворске даме, памтим јој име, Анка Барловић, која је била познаница и пријатељица оца Јустина из круга у којем се кретао између два рата – круга угледних личности у Београду.
У том кругу био је један добар дио познатих Руса, међу којима и потоњи професор Кипријан Керн. Био је ту и Георгије Флоровски, били су и Зернови – Николај и Софија – и други. Наравно, пошто је био наставник у Карловачкој богословији, био је у непосредном контакту са знаменитим митрополитом Антонијем Храповицким, првим предсједником Синода Заграничне руске цркве, као и са другим значајним људима тог времена.
Међу њима је, очевидно, била и Анка Барловић, и то је оно што га је подстакло да дође на њену сахрану. Сјећам се те сахране и сјећам се и данас његове потресне бесједе.
Прије свега, сјећам се како га је један свештеник забринуто питао шта ће ту сада бити и шта ће говорити отац Јустин, јер су се сви једноставно бојали његовог присуства. Питао га је: „Оче Јустине, колико ће трајати ваша бесједа?“
А он је одговорио:
„Одлично. Кад говорим о вјечности, заборавим на вријеме.“
Пресјекао га је и прекинуо сваку даљу причу. Није, наравно, одужио своју бесједу, али је оно што је рекао било потресно.
Тај први утисак о њему, већ сиједом човјеку који је тада имао шездесет и неку годину, остао ми је дубоко урезан. Поздрављао се са сестром Анком и преко ње поручивао небеској Србији да каже како је распет Свети Сава на свом београдском универзитету на Теразијама, како је његов народ кренуо беспућем.
Док је то говорио, сагињао се до земље, а сузе су текле из његових очију као два извора. Сви смо били просто скамењени његовим ликом и наступом.
Завршила се његова бесједа, завршила се сахрана. Не сјећам се да ли сам тада уопште могао да узмем благослов од њега, али се сјећам да је ту био садашњи владика Лаврентије. Он се усудио да га испрати, и то је био повод да му забране да добије пасош када је требало да иде у Грчку на постдипломске студије. Тако је изгубио то право, па ми и данас приговара. Каже: „Видиш, ти оде да студираш у Грчкој, а мене не дадоше због оца Јустина.“
То је био тај први сусрет и нешто што нас је касније подстакло. Потом је у монаштво ступио садашњи владика Атанасије, па смо били у Ћелијама. Он је завршио војску, а онда смо из Ћелија пјешке ишли у манастир Пустињу. Ту је већ услиједио непосреднији сусрет.
Сјећам се како смо ишли преко Лелића и спуштали се према Пустињи, тамо доље, не знам да ли се тај крај зове Поћута или некако другачије. А он иде – старац, али иде као огањ. Тако је био брз. Такав је, уосталом, остао све до свога упокојења.
Кад већ то помињем, да наведем једну епизоду приликом посјете оцу Јустину једног броја београдских књижевника, међу којима је био и Матија Бећковић, наш познати пјесник и академик, који га је тада први пут видио. Био је, ваљда, ту и Стева Раичковић, а не знам ко још.
Матија је желио да види оца Јустина, али му је мати Гликерија поручила да је болестан и да никога не прима. То је већ била 1978. година, можда годину дана прије његовог упокојења. Ипак, отац Јустин је рекао да они дођу.
И сада, како прича Матија, стоје они у дворишту и очекују – а Матија то умије да представи драматично – да ће изнијети неког старца на носилима. А он, каже, као кад се упали ватра на стрњици, силази одозго од конака и поздравља:
„Помаже Бог, браћо.“
„Ми га гледамо и мислимо: какав је то болесник? Ми смо били болесници, а не он“, причао је Матија.
Такав је био отац Јустин – сав богоусмјерен, испуњен молитвом, сабран у молитви и богоживљењу. Био је добар слушалац. Увијек је био спреман да слуша, не само да он говори, него и да му испричаш гдје си био, шта си видио у Светој Гори и слично.
Сјећам се да сам послије тог монашења оца Атанасија, током Великог поста 1960. године, био код њега са једним правником, Радмилом Крстићем. У то вријеме дошао је и покојни Димитрије Богдановић, његов рођак, који се спремао да постане монах. У Ћелијама му је већ била сашивена мантија, али су се касније појавила нека искушења, па није постао монах него се оженио, и то прилично несрећно. Но, ово је било прије тога.
Питам ја оца Јустина за једно мјесто из Јеванђеља, гдје ученици говоре Господу: „Ови не спадају у Твоје ученике, а иду за нама“, а Господ одговара: „Ко није против вас, са Мном је.“
Питао сам га како је могуће да не припадају ученицима, односно Цркви Божијој, а да су ипак уз Њега. Отац Јустин ми тада није дао одговор на то питање. Онда је покојни Димитрије почео, као интелектуалац, да даје нека своја објашњења која, морам признати, мене нијесу задовољила. Али отац Јустин је остао ћутљив. Оћутао је одговор на то питање.
Јесте то деликатно питање. Наравно, нема спасења без Цркве и без оних који су у Цркви, али шта је са онима који иду за Њим, а нијесу од Његових? И данас чекам тај одговор. Можда ће нам га авва јавити са небеса.
То су неки детаљи из контаката с њим, који свједоче о његовој мудрости и отворености за Тајну. Пред њим је вјечито била Тајна – света тајна васионе, света тајна Божија, света тајна Цркве Божије.
Када тумачи откривене истине Божије, увијек их тумачи у оквиру те велике Свете Тајне пред којом стоји и коју открива и у најмањем и у највећем од Божијих створења – почевши од цвијета, дјетета, дјечјег ока или ока јагњета, па све до сазвјежђа и свих свјетова, како је волио да каже.
С једне стране, он је, наравно, човјек богослужења и молитве. Одатле црпи своју снагу, а то се нарочито види у његовом трећем тому Догматике, који је сав заснован на богослужењу и богослужбеним текстовима.
Кажем ја њему:
„Авво, чини ми се да вам је од ова три тома Догматике овај трећи ипак најбољи.“
„Је ли?“, каже он. „Тако ти мислиш?“
„Па јесте“, рекох, „тако мислим.“
А видим да му је мило. Ипак је и сам знао да је то плод његовог животног искуства. Ту књигу је писао већ у позним годинама, тај трећи том. И много је таквих детаља, много сусрета, и преко његових списа, наравно, читаних и ишчитаваних, али и кроз тај дар Божији да се у оним дивљим, обезбоженим временима сретнемо са једним таквим Божијим човјеком.
Како је говорио Теофило Антиохијски: „Покажи ми твога човјека да ти покажем мога Бога.“
Дакле, човјек је најчудесније свједочанство и свједок Божијег постојања, али када је прави човјек.
Зашто пјевамо о Светом Николају да је он правило вјере и образ кротости? Управо зато што се преко њега и у њему открива и јавља тајна оваплоћеног Господа.
Тако је и наш отац Јустин био живо, ходеће Јеванђеље. Он је тако волио да говори за Светог владику Николаја или за неког другог светитеља, али сада, послије његовог упокојења и прослављења у Цркви, можемо мирне душе да кажемо да је и он био и остао живо, ходеће Јеванђеље.
И ово што смо се оволико сабрали у његовом Врању данас управо показује да тај његов миомир, тај његов духовни мирис и привлачност његове личности не престају. Они остају, као што је то било и са другим светим Божијим људима.
Они су често присутнији у историји, у Цркви и у људском памћењу послије свога упокојења него за вријеме свога земаљског живота.
Шта је то што једног човјека чини светитељем? Какав је био отац Јустин и чиме је заслужио да буде прибројан лику светих?
Е сад, кад бисмо употријебили његов језик, онда бисмо мирне душе рекли: није то ухватљиво, нити тако лако схватљиво. Свако створење, а поготово човјек, а нарочито такав човјек, прелази границе језика. Нешто можеш да дефинишеш, да схватиш, а има нешто што увијек остаје с оне стране ријечи. Тако је било и код њега.
С једне стране, то је био један потпуно обичан човјек. Рецимо, једна епизода из његовог живота. Негдје послије рата ишао је возом према овчарско-кабларским манастирима. Сјео је у купе и, по обичају, држао у рукама молитвеник. Долази неки официр Титове војске, видио га — калуђерчић, а он је заиста тако изгледао, један скромни калуђерчић — и почне да га малтретира, рачунајући да је то неки прости калуђер који ништа не зна и да може с њим како хоће.
Отац Јустин је једно вријеме трпио, трпио, а онда се на крају окренуо и рекао:
„Господине, одакле сте Ви?“
Овај одговори:
„Ја сам официр Југословенске војске.“
А отац Јустин га поново упита:
„Добро, али одакле сте?“
А овај каже:
„Ја сам Србин из Шумадије.“
Тада му отац Јустин одговори:
„Па и волови пасу шумадијску траву, па јесу ли и они Срби зато што пасу шумадијску траву? Какав си ти Србин кад се тако понашаш и такав однос имаш према Богу? Поричеш Бога и Светога Саву!“
Окрпио га је отац Јустин, а овај сиромах је, причало се, већ на првој наредној станици подвио реп и нестао.
Дакле, такав је он био. И у манастиру кад га видите, и на молитви. На молитви је био сав обузет молитвом. У олтару је, све до посљедњих дана свога живота, тешко било натјерати га да сједне. Рецимо, када се читају катизме, стоји као свијећа. Држи велики часни крст и прави равномјерне поклоне до земље. Онда га, када је већ био у годинама, сестре и мати Гликерија, опомену:
„Авво, сједите мало.“
А он каже:
„Добро, добро.“
Па мало сједне, а онда опет устане.
Или, рецимо, када служи Литургију, служи тихо, спокојно, финим гласом. Често се дешавало да за вријеме Литургије зарида. Али он гута сузе; види се само како му теку низ лице. По томе што је успорио, рецимо када изговара јектенију, могло се осјетити да рида. Ко то није знао, мислио би да је то нормално, да старац једноставно спорије говори молитве. А он је, у ствари, био сав обузет тим молитвеним жаром и тим духовним опитом, да не кажем и сусретом са Господом.
Тада препознаш да то ипак није баш сасвим обичан човјек. Иначе је разговарао потпуно нормално, без икакве наметљивости. Никада није био наметљив у свом говору и разговору. Више је волио да ћути, да послуша, па да понекад нешто каже, и то одлучно, ако је сматрао да је духовно корисно.
Иначе је волио лијепо да се нашали и слатко да се насмије.
Ево, данас је овдје била наша мати Антонина. Добро, неће нас она чути док ово причамо, пошто је кренула на пут за Ваљево. Она је сестра мати Гликерије, игуманије, а кћерка мајке Антусе, која је такође у манастиру окончала свој живот.
Мати Антонина је, по благослову оца Јустина, дошла у Грчку да учи иконопис. Тада, шездесетих и седамдесетих година, праве иконописце могли сте избројати на прсте. Практично није било ниједног истинског познаваоца древног византијског, односно православног иконописа у његовом изворном смислу. Зато је отац Јустин послао мати Антонину у Грчку.
Тамо смо били владика Атанасије и ја, а касније је дошао и владика Артемије. С њом је била и мати Јустина, дивна Божија душа, која је дванаест пута тајно долазила код оца Јустина, носећи наша писма њему и доносећи његова писма нама. Било је комунистичко вријеме, а ја сам тада био емигрант, бацио сам пасош и дванаест година био потпуни апатрид.
Причали су како су испраћали мати Антонину из Ћелија, а отац Јустин каже:
„Замисли сада, дође наша мати Антонина на жељезничку станицу у Атини, а нема никога да је дочека.“
Па се онда слатко насмије и дода:
„Шта ли ће наша мати Антонина тада да уради? Да видимо.“
Наравно, ми смо је чекали, али он је то тако њој говорио. Касније јој је, када се вратила, рекао:
„Благо теби, мати Антонина. Ти сада све ове светитеље које сликаш, они сви иду испред тебе на небесима. Па кад и ти дођеш код Господа, свеци ће рећи: ’То је она Антонина што је нас сликала. Господе, одмах њу у Рај!’“
Такав је био његов хумор — благ, топао и дубоко духовит.
То сам примјетио и код нашег Светог патријарха Павла, као и код старца Пајсија Светогорца. Ви га овдје у Врању познајете преко покојног старца Пајсија овдашњег. Тај хумор је благодатан. Увијек има свој смисао и поуку, али ненаметљиво. Не говори он то ради поуке, као неки учитељ који жели да покаже своје знање, него сама ријеч постаје поучна.
Тако је било и код оца Јустина. Иако је био универзитетски професор, није био човјек који жели да некоме попује или држи предавања. Када би Бог дао неку ријеч, он би је изговорио као своје најдубље осјећање и сазнање. А твоје је да ли ћеш је примити или нећеш.
Тако је било и у духовништву. Сви духовници могли би много да науче од оца Јустина. Никада није хтио да испитује човјека на исповијести. Ако би му неко нешто рекао, он би то чуо; ако не би, никада није наваљивао.
Тако је настала и његова чувена изрека:
„Свакој души треба приступати на голубијим ногама.“
Сјећам се да је било ријечи о једном нашем брату који је имао нека искушења. Ми смо о томе говорили оцу Јустину, а он нам каже:
„Дјецо, добро је што сте ми то рекли. Ја ћу се помолити Богу, али не могу о томе разговарати с њим ако ми он сам то не каже.“
Погледајте каква је ту деликатност односа. Јер, говорио је:
„Људска душа је као препелица. Ако јој не приђеш на прави начин — одлетјеће.“
То су неки детаљи који показују да се радило о заиста зрелом и искусном духовнику, молитвенику и човјеку велике љубави. Прије свега — христољубља. Христос је за њега био све и сва. И очигледно је да се још од младости био докопао Христа.
Као што нам је једном рекао. Шетали смо испред манастирског конака, доле у дворишту. Разговарали смо о философији, владика Атанасије, ја и још неки. Неко је поменуо философе, а он ће:
„Дјецо, да није било Господа Христа, ја бих био разбарушени луди Ниче. Али хвала Господу — Господ Исус Христос ме спасио.“
И одмах су му потекле сузе — два извора. Ту је он сав. У тим ријечима је сав његов живот и све његово унутрашње распеће. Ту је одједном избијала дубина његове вјере и дубина његовог духовног искуства. А ничега ту није било спољашњег ни намјештеног.
То је било његово основно својство.
Био је потпуно здрав Србин, здрав човјек, пун Духа Божијега, пун вјере и молитве, изнутра сав богоусмјерен. У њему ниси могао наћи ништа друго осим Господа и светих Божијих људи.
Стално је, и у бесједама и у разговорима, понављао: „Са свима светима.“
Наш живот у Цркви јесте живот у Христу са свима светима. Један светитељ се додаје другом светитељу. Тако је и писао житија светих и преводио их, оставивши нам непроцјењиво благо за нашу Цркву. Много би се још могло говорити о њему.
У сваком случају, ако поставимо питање у чему је његова светост, онда је одговор исти као и за све Божије људе: у томе што је Једини Свети био све и сва у њиховом животу.
Да ли српски народ може да се одужи таквом човјеку на било који начин?
Па не знам шта бих ту рекао. Што се њега тиче, не тражи он никакво одужење, нити је икада сматрао да је некога задужио. Он је тако живио, приносећи себе и сав свој живот као миомирну жртву Господу на дар.
И сада, оно једино што он, увјерен сам, и са неба очекује, а очекивао је и овдје међу нама, јесте да, ако нам је већ био примјер тиме што је био и како је живио, онда и ми мало погледамо на тај пут и потрудимо се. Може се то. Није лако, ја то знам и из свога искуства, али је то једино што приличи правом човјеку и правом народу. Па сада, колико нам Бог да снаге, толико и ми да кренемо за Христом, па ћемо видјети да је Христос заиста сладак. То је био његов израз. Управо се по таквим изразима може препознати његово унутрашње биће.
И вјерујем да би он рекао:
„Што се мене тиче, не морате ви ништа мени. Али дајте мало Господу послужите. То би било највеће одужење мени, ако мислите да сам вас нечим задужио.“
Приредила: Оливера Балабан
