Поздравно слово Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија изговорено у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици на свечаној академији поводом обиљежавања 230 година од Битке на Крусима, 28. септембра 2026. љета Господњег
Ваше високопреосвештенство, Ваша преосвештенства, поштовани господине предсједниче Црне Горе, поштовани предсједниче Скупштине Црне Горе, поштовани министре одбране у Влади Црне Горе, часни oци, свештеници, драга браћо и сестре!
Нека је свима нама срећан јубилеј, двјеста тридесет година од битака на Мартинићима и Крусима. Мартинићку битку већ смо обиљежили у Даниловграду и вечерас са овом академијом, као и са данашњом светом службом у Цетињском манастиру код ћивота Светога Петра Цетињскога обиљежавамо величанствену побједу Црне Горе и Брда под вођством Светога Петра Цетињскога над злогласним Махмут-пашом Бушатлијом.
Када се сјећамо великих догађаја из наше прошлости, не подсјећамо се само на оно што је давно било, нити се само чувамо од заборава, него у тим догађајима откривамо непролазне вриједности за које вриједи живјети и за њих се жртвовати.
Важних историјских догађаја нема без великих личности. Излазећи у сусрет сложеним изазовима времена такве личности разрешавају надошле друштвене кризе и противречности, укључујући и међуљудске сукобе, и остављају трајни печат на догађајима вриједних људског памћења.
Свети Петар Цетињски био је, по ријечи Христовој, пастир добри који живот свој полаже за од Бога повјерени му народ. Он је пред битке на Мартинићима и Крусима, не штедећи себе, дан и ноћ мирио завађене домове и племена по Црној Гори и Брдима не би ли их објединио да сложно изађу на мегдан против војно надмоћног Махмут-паше Бушатлије. Подсјетимо се да је пред битку на Мартиниће имао муке са неким племенским главарима који се његовом позиву за помоћ Брђанима не одазваше, него одоше у Подгорицу да се јавно покоре Махмут-паши. Неки други му поручише да не могу доћи због сијања и прашења и због рати домаће. Било је и таквих који су били готови примити силнога Махмута да с њиме крену на сусједно племе.
Свети Петар је с разлогом знао прекорити Црногорце што су раније, док је он био у Русији, својом неслогом омогућили Махмут-паши да прегази Црну Гору, да је у црно завије и запали Цетињски манастир 1785. године. Тада је гувернадур Јоко Радоњић организовао одбрану Црне Горе, али не имајући довољно способности да обједини црногорска братства и племена, био је жестоко поражен. Дејство свечевог прекора било је силно и много је помогло да се успостави народно јединство. По овом примјеру видимо шта значи народна ријеч: лако ти је прекорит јунака, и коме је вриједи упутити.
Свети Петар је својом апостолском мисијом мира по Црној Гори и Брдима у доброј мјери сузбио међуплеменске раздоре, а посебно сазивањем великог збора народних првака у Цетињски манастир на Преображење 6. августа 1796. када је усвојена Стега као општи договор Црногораца и Брђана у форми закона од само 6 тачака. Овим законом, у име Божје, главари и старјешине и вес збор црногорскога обшчества дају тврду и чисту вјеру и ријеч от чести и поштења да се међусобно издати и преварити неће. Ако би неко издао, таквога вјечноме проклетству предају како Јуду предатеља Господња и како злочестиваго Вука Бранковића који издаде Србље на Косово и вјечну мерзост и проклетство от народа на себе привлече и от милости Божје отпаде. Осим најстрожије моралне осуде и вјечног проклетства за издају Стега обавезује све Црногорце и Брђане да ће се од сваког завојевача сложно бранити, у том моменту мислећи на злогласног Бушатлију, и један другоме бити у помоћ и за благочестиву вјеру нашу христијанску војевати и крв своју пролити и љубезно отечество и дражајшују вољност и слободу зашчишчати; цркви свјатија и монастири и доме наше, жене и дјецу нашу с помошчију всесилнаго в Тројицје славимаго Бога оружјем нашим бранити.
Кроз Стегу пројављује се Јеванђеље Христово, не само што се осуђује Јуда издајник и његови следбеници који би се могли појавити у црногорском и брдском обшчеству, него и зато што доследно слиједи Христову ријеч: нема веће љубави од оне кад неко живот свој положи за ближње своје. То јеванђелско начело упечатило се у Црну Гору и цијелу српску историју преко жртве Светог Јована Владимира и још јасније преко жртве косовских јунака. Свештено дејство те жртве артикулише Стега кад позива да се у предстојећем боју са Махмут-пашом Црногорци и Брђани сложно жртвују и не жале своју крв пролити за одбрану православне вјере и своје миле отаџбине.
Стега, коју је формулисао Свети Петар Цетињски, више личи на текст обнављања завјета, и заклетву као неизоставни дио завјетовања, него на текст грађанског закона с краја 18. вијека. Због тога није случајно што је Свети Петар често упоређиван са старозавјетним законодавцем и пророком Мојсијем који побиједи Амалика као што и Свети Петар, нови пророк и законодавац, побиједи силног Махмут-пашу на Крусима.
Примјер Светог Петра потврђује оно што повремено видимо у историји код великих владара познатих законодаваца. Многи од њих били су и непобједиве војсковође као што су Октавијан Август, Свети Константин Велики, Јустинијан, и код нас Цар Душан Силни.
Од Црнојевића па до краја 18. вијека Црна Гора никада није имала опаснијег непријатеља од Махмут-паше, иако их је било много. О његовим војничким способностима довољно је рећи да се више пута одметао од султана и два пута поразио његову војску, па се као побједник, намећући своје услове мирио са султаном изражавајући му формалну покорност, а уствари, још јаче утврђујући своју власт у Албанији. Народ којим је владао био му је покоран, понајвише због страха, али и због његове вјерске толеранције, па су га и његови православни поданици због тога поштовали. Имао је не мале дипломатске способности, те се, иако одметник, знао кад му треба измирити са султаном, а ради даљих освајачких планова успио је да оствари савезништво са Француском која је подржавала Турску на Балкану и војнички помагала скадарског везира против Црне Горе. Махмут, поријеклом од потурченог Станише Црнојевића истицао је своје наследно право на Црну Гору и Брда, гледајући на њихово становништво као на своју одменуту рају коју треба силом покорити и сурово казнити за непослушност, као што је то и учинио 1785. године.
Као доказани јунак и војсковођа Махмут-паша је кренуо крајем љета 1796. у нови поход на Црну Гору да се њој и Светом Петру Цетињском освети за недавни пораз у бици на Мартинићима. У овом походу, како свједочи руски ђакон Алексије, под пашином командом било је 23.000 војника. Против паше Свети Петар Цетињски и гувернадур Јоко Радоњић сабрали су нешто више од 6.500 оскудно наоружаних и слабо опремљених бораца. С обзиром на више од три пута већу бројност његове војске у односу на црногорску, и бољу снабдјевеност у свему, Махмут-паша је имао много разлога да се нада убједљивој побједи.
Свети Петар Цетињски држао је да Бушатлија нема право да завлада Црном Гором, иако је по крви наследник династије Црнојевића, али није по духу, што је за наше претке било претежније и важније.Чувајући Црну Гору као малу искру славено-сербске слободе (вољности), како сам рече, истицао је да се она Турској никада није покорила и да ће синови њених гора, с помоћу Божјом, бранити своју слободу докле игдје једнога тече. Ипак, он није желио рат са Махмут-пашом, ако би овај одустао од похаре Брђана. Једном приликом га је путем писма људски замолио: прођи се сиротиње брдске да се невина крв не би проливала, а кад је видио да овај још силније надире онда му је поручио: ако је правда на твојој страни да Бог да мене прва пушка погодила, ако ли није, онда нека Бог пресуди.
Уочи битке на Крусима важну психолошку предност над Махмут-пашом имали су Црногорци и Брђани због недавне блиставе побједе над њим у бици на Мартинићима. На још важнију моралну предност војске Светог Петра над Махмутовом сажето и прецизно указује епски пјесник својим стиховима:
Везир води плаћене војнике
Петар браћу и солољебнике
Махмут има Французе у рату
Петар правду и руску грамату
Осим руске моралне и материјалне помоћи, Црна Гора је, прије удара на њу Махмут-паше, добила од Аустрије значајну количину оружја, како се говорило праха и олова и осталог ратног материјала. Ничије добро не треба заборавити!
Дан велике битке на Крусима је 22. септембар по старом, или 3. октобар по новом календару, када је ујутро око 8 часова Махмут-паша са својом војском храбро напао црногорску, увјерен да ће овога пута побиједити. Међутим, ако је вјеровати руском ђакону Алексију који је као очевидац записао да је на Крусима погинуло 3.400 турских војника, а црногорских свега 132, онда је јасно да је у том крвавом сраженију Бог био на помоћи храброј црногорској војсци и да је услишио молитве Светог Петра Цетињскога. У највишем јеку те битке погинуо је силни Махмут Бушатлија, а главу му одсјече један голобради, до тада непознати јунак, младо момче – Богдан Вуков из села Залази. Цијела прича о том младом витезу на Крусима кога је прије боја благословио Свети Петар неодољиво подсјећа на старозавјетну причу о младом Давиду који праћком убија до тада непобједивог филистејског горостаса Голијата.
Послије Махмутове погибије настала је паника и расуло у његовој војсци која је намах кренула у бјежанију. Остала су у народу предања да су у бјежању Турци дрвље и камење сматрали за црногорску војску и бјежали од њих као манити, да су обезумљени тукли један другога, сматрајући своју војску за непријатељску. Црногорци и Брђани су у јуришу гонили Турке сијекући им главе. Призор је био библијски. На Крусима су се испуниле ријечи пророка Мојсија: вас ће петорица тјерати стотину, а вас стотина десет тисућа, и падаће непријатељи ваши пред вама од мача (3 Мој. 26,8).
Са побједом над Махмут-пашом који је хтио да уништи Црну Гору, она је, одбранивши своју слободу, смјело искорачила напријед у нову епоху своје историје. Њен велики напредак је био припајање Бјелопавлића и Пипера. Та племена, која су се јуначки борила против Махмут-паше, ојачала су Црну Гору која је са овим проширењем добила снажан замах да ослобађа поробљену браћу у ширем окружењу, од Грахова и Вучјег Дола, па све до Метохије и Скадра – старе зетске престонице. Нећемо претјерати ако кажемо да су наше блиставе побједе над Турцима, извојеване на Мартинићима и Крусима, запалиле искру слободе која ће кроз Први и Други српски устанак, а касније кроз грчке и бугарске устанке донијети ослобођење балканских народа од вишевјековног ропства турској империји.
Из наших побједа над Махмут-пашом можемо се поучити о томе колико је важно јединство и слога у народу и држави. Само по себи је разумљиво да народ хоће да се обједини само око оних личности које су својим врлинским животом постале добар примјер за углед свима као што је био Свети Петар Цетињски. Зато ћемо ову бесједу завршити са једним народним предањем о њему. Говорило се да су неки људи у највећем јеку битке на Крусима гледали Светог Петра како се дигао од земље и стоји у ваздуху са крстом у једној руци, а мачем у другој, сав у некој необичној свјетлости, те тако иде по војсци и соколи дух на бој против душманина Крста Христова.
Вјерујемо да он и данас као светитељ Божји с неба штити своје духовно стадо и бодри га да чува своју отаџбину и у њој живу искру православне вјере, правде, слободе и истинског братског заједништва!
