У оквиру манифестације Дани Светог Јована Владимира, у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару представљене су двије нове књиге Издавачко-информативне установе „Светигора“ – зборник докумената „Драги мој мучениче“, посвећен борби блаженопочившег Митрополита Данила Дајковића за очување Његошеве капеле на Ловћену, и зборник радова „Капела на Ловћену“. О значају ових издања говорили су Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, професор Веселин Матовић и мр Матија Стојановић.
Митрополит Јоаникије: Митрополит Данило до последњег атома снаге остао вјеран Његошевом завјету
Говорећи о значају Његошеве капеле, Митрополит Јоаникије подсјетио је да се она мора посматрати као светиња дубоко повезана са Његошевим дјелом, духовношћу и завјетом.
Он је додао да је веома важно имати у виду да се, када је ријеч о Ловћенској капели, прије свега ради о храму намијењеном за богослужења.
„Друго, што морамо имати у виду, Његош је цркву на Ловћену подигао у славу Божију и посветио је своме стрицу, новојављеноме Св. Петру Цетињскоме, код кога се васпитао, код кога је духовно сазријевао, али је одредио и за своје вјечито почивалиште, за своју гробну цркву и оставио најстрашнији аманет, са благословом ако његов аманет испуне, и, као што то увијек тако бива, и са проклетством ако не буде био испуњен.“
Подсјетивши на обнову Ловћенске капеле, Митрополит је нагласио улогу Митрополита Гаврила Дожића, потоњег Патријарха српског.
„Тачно је, краљ Александар је после неког дужег премишљања, како би то требало учинити, дао све, обезбиједио шта треба, мада Митрополит Данило говори да он није једини дао новац за обнову капеле, али јесте свакако највећи дио, међутим није мања, ако не и већа, улога Митрополита Гаврила Дожића за обнову капеле на Ловћину послије аустроугарског разарања. Кад та документа једнога дана прегледамо и објавимо, видјеће се колика је била његова борба у тој држави. Прије свега да проведе процедуру да Свети архијерјески сабор Српске православне цркве донесе одлуку да се као задатак цијеле Цркве, цилог народа, обнови Ловћенска капела.“
Он је додао да је Митрополит Гаврило Дожић био онај који је отклонио неспоразуме о начину на који треба да буде обновљена Његошева капела.
„И тада се говорило о некаквом маузолеју, и чак је и краљ Александар под утицајем Ивана Мештровића свога тадашњег пријатеља, а каснијег непријатеља, размишљао о томе да се подигне неки маузолеј – нешто што би личило на храм, а не би опет био храм, него као нека величанствена гробница. Гаврило Дожић је био резолутно против тога, јер би се тиме нарушио Његошев аманет. И он је лично тражио пријем код краља Александра, и довољно је било само то што му је он саопштио, као свој став и став Српске православне цркве, те је краљ одмах одустао од те своје намјере и прихватио да он помогне обнову капеле, као крвни сродник Његошев. Тако је то у документима и записано.“
Појаснивши да је прослава обнове Ловћенске капеле била једна од наших највећих свечаности тога доба, Митрополит је подсјетио и на говор Светог владике Николаја том приликом.
„И треба се сјетити и Светога Владике Николаја, који је тада говорио, не случајно. Он је предходно био написао Религију Његошеву, био је најбољи познавалац Његоша у то доба, можда и до дана данашњега. И та његова књига о Његошу, коју је он као млад епископ написао, можда је једна од најљепших књига која је написана о Његошу. Свакако најљепша коју сам ја прочитао. У историју ове капеле улази и тај говор Светог владике Николаја о Његошу и о Црној Гори. Најљепше ријечи које су људи рекли о Његошу и о Црној Гори су управо из уста Светог владике Николаја. Тај његов говор на преносу моштију Његошевих, из Цетињског манастира на Ловћен, запамћен је и просто је незаобилазан.“
Додао је да све то скупа представља слику како се чува Његошев завјет, док вријеме послије Другог свјетског рата осликава одрицање од Његоша и његовог аманета.
„Видимо последнице ужасне тог одрицања и бојим се да не навучемо проклетство, ако га већ нијесмо навукли на себе, због непоштовања Његошевог аманета. Наравно, има доста народа који је остао вјеран и Његошу и његовом аманету. Дакле, послије Другог свјетског рата, убрзо је кренула та прича да се руши Његошева капела и да се прави маузолеј. Није то тако лако ишло. Ловћенска капела је била и у грбу Црне Горе. Али, иза те идеје је био лично Јосип Броз, иако се у јавности крио, али је више него јасно да то не би могло бити без његовога одобрења. А посебан доказ имамо у оном сусрету између црногорских власти, који су отишли код свога господара, на Брионе, гдје се он одмарао, и тражили смјену Митрополита Данила Дајковића који не да да се руши Његошева капела.“
Митрополит је нагласио да Његошева капела, иако разорена, има, како је казао, своје небеско дејство.
„Просто, не може се више говорити ни о Његошу, ни о његовом дјелу, а да се не говори о његовој капели. Она је ушла и у земаљску, али и у небеску биографију Његошеву. Знамо да велике личности, нарочито свети људи, имају свој живот и послије одласка између нас у наручје Божије. А видљиви знак небескога дејства разрушене цркве, распете цркве и Његошевог аманета је и ова капела овдје која је подигнута испред барског храма и њих преко 20, понајвише по Црној Гори, али и по другим српским земљама. Има једна и у дијаспори која је подигнута још 70-тих година, али чујем да хоће да подижу и у Америци и у Аустралији Његошеве капеле.“
Митрополит је скренуо пажњу на погубност пута противљења враћању Његошеве капеле на Ловћен.
„И када говоримо, заступамо, да треба обновити Његошеву капелу, извршити његов аманет, његове свете кости вратити у обновљену капелу, ми смо на трагу Његошевог завјета. Они који су против, они, да ли су тога свјесни или не, не знам, али свеједно, они су свакако на трагу аустроугарског окупатора који је рушио Његошеву капелу, на трагу црногорског нацисте Савића Марковића Штедимлије, који је био главни идеолог. Његов текст је био кључни текст који је прихватила и партија. И он је дао главне аргументе за рушење Његошеве капеле, један окорели нациста од кога треба да се стиди Црна Гора.“
Говорећи о свијетлој улози Митрополита Данила Дајковића у послијератним временима, Митрополит Јоаникије је казао да је он кључна личност која се борила за очување части и образа Црне Горе.
„Видимо да је митрополит Данило Дајковић остао вјеран до последњег атома своје снаге, Његошу и његовом завештању. Повео је једну неравноправну борбу и рекло би се изгубио. Није он могао спасити капелу од рушења, од једне моћне власти, веома организоване. Просто је дјеловао култ личности Јосипа Броза Тита и они који су тада, нарочито из Црне Горе, удружили своје силе да руше Његошеву капелу, они су се, нажалост, самопрепоручивали и додворавали Јосипу Брозу Титу. Митрополит Данило Дајковић је кључна личност која се борила за очување части и образа Црне Горе. Црна Гора је понижена са рушењем Његошеве капеле и тога је дубоко био свјестан, стари, искусни, мудри и храбри Митрополит Данило Дајковић и он је устао да спаси образ Црној Гори. Борио се јуначки као лав. Доследно, храбро, мудро, истрајно.“
Подсјетивши на часопис „Уметност“ и на најумније и најугледније људе из нашег народа који су били против рушења Његошеве капеле, попут Петра Лубарде, др Ника Мартиновића са Цетиња, Глигора Станојевића, Мила Милуновића, Риста Стијовића и других, владика је подвукао да не смијемо заборавити да су Мирослав Крлежа и Меша Селимовић такође били изричито против рушења капеле и да су тај став јавно исказивали.
„Али, поред многих који су заступали Његошев аманет, борба и свједочанство Митрополита Данила из тога времена некако је, иако је остало некако по страни, па се о томе није много ни причало, осим онако успут, али сад видимо са овом књигом, благодарећи труду професора Веселина Матовића, који је ова документа сабрао, приредио за штампу и написао диван предговор, видимо да је он био централна фигура, као што му је то и приличило, као Његошевом наследнику, у борби за очување Његошевог аманета. Када говоримо о томе да он, рекло би се, није успио, то је некако двосмислено. Капела је срушена, али је Митрополит Данило из те борбе изашао као велики морални побједник, зато што се борио за очување Његошевог аманета и његовога дјела. Зато што је чувао част и образ Црне Горе, и можемо рећи да његова жртва спира ту срамоту са образа Црне Горе.“
Митрополит је навео да је Митрополит Данило много пострадао од тадашњих власти и претрпио огромне притиске, али је, како је казао, из те борбе изашао као велики морални побједник.
„Дакле, Веселин Ђурановић је лично тражио од Јосипа Броза да се Митрополит Данило Дајковић смијени. Броз није много марио за то, презрео је то, али дао је сигнал, наравно, да се руши капела и да се прави маузолеј. Вељко Милатовић, ето видите, све те наше некадашње тобош величине, је говорио: не треба демонстрирати пред Цетињским манастиром, не треба изводити ђаке, то је била грешка, (видите, како је лукаво смишљао), али, каже, њему треба направити побуну међу свештенством. Јер, тада је било удружење свештеника које је било везано за државу. Држава је давала неку цркавицу, свештеници су били у врло тешком положају, а они који нису хтјели у удружење, просто нису могли преживјети и прехранити своје породице. Било је појединих који нису хтјели, али већина је била. Међутим, нијесу могли подбунити свештенство против Митрополита Данила, нијесу успјели.“
Митрополит Јоаникије је на крају, препоручујући књигу „Драги мој мучениче“ свима за читање, подсјетио и на вријеме литија, упоредивши га са временом борбе Митрополита Данила Дајковића.
„Када смо се ми нашли у сличној ситуацији, у конфликту са властима Црне Горе, када је власт хтјела да прегази Цркву, ми, архиереји, нисмо били сами. Нашли смо се у истом положају, што се тиче конфликта са властима, али је ситуација била много повољнија за нас. И цијело свештенство и цио вјерујући народ био је са нама. И право да вам кажем, у вријеме Литија, ми смо мало дубље спознали смисао борбе Митрополита Данила. Ако је он могао, није ни он био баш попуно сам, било је великих личности који су га подржавали, али то некако није могло да добије ту силу, тај замах, као наше Литије, ни издалека. Али кад је он могао такорећи сам, да стане против свих оних који су били тада, располагали силом државне моћи, власти, принуде, могли смо, наравно, и ми, шта нам фали? И увјерен сам да је у тој нашој борби био и Свети Петар Цетињски и Његош, и дух блаженопочивишега Митрополита Данила са нама“, закључио је Митрополит црногорско-приморски Јоаникије.
Професор Веселин Матовић: Није могло бити веће вриједности од оне за коју се борио митрополит Данило Дајковић
Након обраћања Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, о књизи „Драги мој мучениче“, која доноси документа блаженопочившег митрополита Данила Дајковића о рушењу Његошеве капеле на Ловћену, говорио је и њен приређивач, професор Веселин Матовић.
Осврћући се на историјске околности у којима је митрополит Данило преузео управу над Митрополијом црногорско-приморском, Матовић је подсјетио на тежак положај Цркве у Црној Гори почетком шездесетих година прошлог вијека.
„Митрополит Данило Дајковић за Митрополита црногорско-приморског дошао је 1961. године, након што је Митрополија црногорско-приморска већ била скоро седам година без Митрополита. Прије тога је био Митрополит Арсеније Брадваревић, који је био неправедно оптужен, изведен на суд, осуђен на високу казну, а потом практично протјеран из Црне Горе, тако да је столица Светог Петра Цетињског и Његоша била дуго година упражњена. С друге стране, знамо шта се десило током рата, преко сто свештеника заједно са Митрополитом Јоаникијем је убијено. Оно што је преостало, како и сам Митрополит Данило на више мјеста каже, јесте било или остарјело, или болесно, или уплашено. У једном тренутку он је на преко 250 парохија имао свега 17 свештеника, од чега је, како каже, пола било једном ногом у гробу. С друге стране, имали смо ту потпуну атеизацију народа. Све су то биле околности у којима је почео његов архијерејски рад.“
Говорећи о стању у којем се налазила Митрополија, Матовић је подсјетио на свједочанства која је сам митрополит Данило оставио у својим извјештајима.
„Митрополија је била потпуно опустошена. Он у једном свом извјештају Синоду прича у каквој ситуацији је био. Каже: ‘Ја сам морао да држим лавор, прокишњавала је Митрополија’, па је држао лавор и на кревету у спаваћој соби кад киша пада и на трпезаријском столу. Дакле, без помоћи са сваке стране. Међутим, у том тренутку, кад је он дошао 1961. године, власт је имала неке планове и са њим и са Црквом, мада је она мислила већ да је Цркву ликвидирала. Али ради приче пред јавношћу и пред Европом, хтјела је формално да покаже како се нешто ради и на том плану. Управо у таквом амбијенту митрополит Данило је започео своју службу.“
Професор Матовић је истакао да је митрополит Данило практично сам ушао у борбу за очување Његошеве капеле.
„Има један новинар који је у то вријеме написао одличан текст и упоредио митрополита Данила Дајковића са митрополитом Данилом из Горског вијенца. Он каже: ‘Митрополит Данило из Горског вијенца имао је оних пет стотина момчади и три пута још толико дома, а митрополит Данило Дајковић готово да није имао никога.’ Да, имао је најученије и најзначајније људе тада у српском народу и у бившој Југославији, професоре универзитета, академике, књижевнике, историчаре умјетности, правнике и адвокате. Тако је настао и чувени часопис ‘Умјетност’. Али у Црној Гори није било никога да му помогне. То је можда једна од најтрагичнијих чињеница те борбе.“
Професор је потом говорио и о богатој архивској грађи коју је користио приликом приређивања књиге, те навео да је и сам блаженопочивши митрополит Данило Дајковић имао жељу да једног дана сва важна документа објави.
„Када сам ја, радећи тај посао око архиве, наишао на тај свежањ његових докумената, видио сам да је он то пажљиво све скупљао. Све што се појављивало у штампи, све дописе, све подршке. Он је добијао веома значајан број подршки са стране: писама, телеграма, од радника, студената, ђака, пензионера, чак и од војника. Има један војник који му пише из војске писма подршке. Све је он то пажљиво скупљао и вјероватно је имао намјеру да једног дана то објелодани. У једном писму сам нашао траг о томе. Он пише да има преко триста докумената и да би можда и сам једног дана нешто слично објавио.“
Говорећи о свом личном доживљају личности митрополита Данила, Матовић је казао да га је видио као трагичног јунака из античких трагедија.
„Док сам ја читао та документа, јер нијесам био довољно упућен у рад и подвиг Митрополита Данила Дајковића, ја сам га напросто доживио као књижевног јунака, и то књижевног јунака из античких трагедија. Управо по оној Аристотеловој дефиницији трагичног јунака – да је то изузетна личност која има изузетно мјесто у друштву и која се бори за највише вриједности. Бори се против немјерљиве силе, али не посустаје ни када зна да је унапријед изгубио битку. Спреман је да иде до краја. Најчешће страда у тој борби, али не страда оно за шта се борио. Трагични јунак је увијек морални побједник јер се борио за највише вриједности. А није могло бити веће вриједности од оне за коју се борио Митрополит Данило Дајковић.“
Матовић је потом говорио о значају Његошеве капеле као завјета Црне Горе.
„Јер Његошева капела заиста је била и јесте оно што је, рецимо, за јеврејски народ био Соломонов храм или онај њихов завјетни ковчег. Али Јевреји и дан-данас причају о томе да ће тај храм вратити. И Јевреји нијесу сами рушили, него им је непријатељ срушио храм, а ми смо имали ту несрећу да ми срушимо свој завјетни храм. И ево, прошло је педесет година, а ми не дамо да се он врати. Рушењем тог завјетног храма Црна Гора је трасирала тај несрећни свој пут, одрекавши се свих својих завјета и својих великих историјских, духовних и људских прегнућа. Та капела била је опредмећени и видљиви симбол свега тога.“
У наставку излагања, професор је говорио и о личним трагедијама које су обиљежиле живот митрополита Данила.
„Као млад свештеник, док је био парох у Риђанима и Кочанима, 1928. године њему је умрло троје дјеце и супруга за четрдесет дана. Замислите ту људску трагедију. Остао му је један син, који је касније завршио право и био адвокат у Београду. Док је трајала ова његова борба за капелу, трајала је и борба за живот тог његовог сина, који се разболио од најтеже болести. Паралелно је то ишло. На четрдесетницу његовог сина стиже му вијест да је директор Завода за заштиту споменика одобрио да се капела, како су они говорили, дислоцира. Он каже да му та вијест у том тренутку није била ништа лакша него онај моменат када је чуо да му је син умро.“
Подсјетио је на тренутак када је вијест о томе да је капела срушена стигла до митрополита Данила.
„Почели су радови. Пробија се тунел, булдожери иду уз Ловћен, ради се и само се очекује дан када ће капела бити срушена. И он, старац од седамдесет година, излази уз Орлов крш, одакле се јасно могла видјети капела. Пише адвокатима: ‘Ено је, гледам је још, она стоји горе и моли богињу правде неће ли је спасити.’ И десило се то што се десило. Оног јутра када је изашао на Орлов крш и видио да више горе капеле нема, игуман Марко Калањ свједочи да је заридао као Јеремија. Али ни тада није одустао. Наставио је да води судски спор за њен повратак још дуги низ година.“
На крају, Матовић је истакао да књига представља својеврсно одуживање личности која је неправедно остала у сјенци бројних истраживања о Ловћену и Његошевој капели.
„Прича о Митрополиту Данилу Дајковићу је заиста трагична прича и личност која заслужује свако поштовање и сјећање. Био је на неки начин заобиђен у многим публикацијама које су се бавиле овом темом. Понекад нам се чини да је о томе све казано, али није. И овај зборник свједочи да се увијек има шта ново казати и сазнати. Он је имао изузетан осјећај за језик и говорио је: ‘Ја пишем тако да ме разумије и учени и неписмени.’ Мени је било велико задовољство и велика част што ми се пружила прилика да се бавим тим документима и да настане ова књига.“
Мр Матија Стојановић: Митрополит Данило од почетка до краја поступаo достојанствено – у доброј намјери и доброј вјери
Правним аспектима бесправног рушења Његошеве капеле на Ловћену у свом раду, објављеном у Зборнику радова „Капела на Ловћену“, који је такође представљен ове вечери у Бару, бавио се правник мр Матија Стојановић.
Он је током промоције у Бару говорио управо на ову тему.
Подсјетио је да се правни спор око рушења капеле на Ловћену најприје водио пред Уставним судом Југославије, а потом пред Уставним судом Црне Горе, те нагласио достојанственост борбе митрополита Данила Дајковића.
„Сви ми знамо то је била социјалистичка држава, комунистичка држава, нигде, ни у једној литератури, ни у каквим књигама, такве се државе не узимају као пример владавине права, поштовање правних процедура и тако даље, напротив, тако је било и тада. Он је то сигурно знао, јер је и он сам био правник, човек са великим искуством и у књажевини и краљевини Црној Гори, па затим и у Краљевини Југославији, па затим и у социјалистичкој Југославији. И он је сигурно знао да је та његова борба правна по свим мјерилима овог света унапред изгубљена, да нема разумне вероватноће да ће он њу да добије. Међутим, ви кад видите како је он ту борбу борио и како се поставио у њој – достојанствено у смислу, он је од почетка до краја поступао у доброј намери, у доброј вјери и без икаквих испада и неке огорчености. А заиста су биле тешке ситуације.“
Кроз ретроспективу догађаја, Стојановић је навео да је план о подизању маузолеја развијен 1951. године.
„Тада је председник Владе Народне Републике Црне Горе, Блажо Јовановић, преко амбасадора у САД, ступио у контакт с Иваном Мештровићем, и тада су они у свом дописивању се сагласили да би било прилично да се изгради један споменик на маузолеј Његошу. Још тада је било дефинисано по жељи властодржаца у Црној Горе, а по прихвату Ивана Мештровића, да ће тај споменик да буде лишен свих, како тамо кажу, црквено-религијских мотива. И та је одлука донјета на усменом нивоу, политичком, 1951–1952, кренуло се у њену реализацију“, казао је Стојановић, додајући да је Његошева биста врло брзо допремљена на Цетиње, међутим да је остатак градње маузолеја одложен јер је захтијевао велика материјална средства.
У међувремену је, како је казао, стручна комисија, формирана при Музејима Црне Горе, коју су чинили истакнути стручњаци тога времена, 1965. године донијела одлуку да се Његошева капела не смије рушити и да се маузолеј евентуално може градити на неком другом мјесту на Цетињу.
„То решење струке игнорисале су тадашње власти и прешле су преко њега, и онда су 68. на сједници Скупштине Општине Цетиње, тадашњи одборници донјели одлуку о подизању Маузолеја по пројекту Ивана Мештровиће. Тад се, као што сам већ и рекао, није помињало било какво уклањање капеле, међутим то се подразумијавало, јер је тај пројекат једноставно био такав. И сада, шта је интересантно? Ево, чули смо, то је малтене 20 година распона, и сад замислите, о свему томе нико није био извјестио митрополита Данила Дајковића о томе шта се догађа, он је у свему томе сазнавао посредним путем. Неко би му јавио, чуо би да се нешто дешава у граду, и он се обраћао тадашњим органима са молбама да му кажу шта се догађа.“
Додао је да од тог тренутка почиње Митрополитова борба.
„Митрополит Данило Дајковић више није давао да га игноришу, већ је покренуо ту борбу, као што сам рекао, прво пред Уставним судом Југославије. Он је поднио тужбу, то је формално, заправо, захтјев за преиспитивање законитости и уставности општег акта одлуке Скупштине општине Цетиње из 68. И те одлуке, прве из 52. која је била. И он је изашао пред суд са аргументима доста чврстим, са тимом адвоката који му је помагао. И једноставно, он је био врло јасан у својој аргументацији. Прије свега, је истакао као крунски аргумент да је капела на Ловћену својина Цркве. Дакле, она је била црквена својина. И зашто је била црквена својина, јер је капела на Ловћену била храм, дакле, сакрални објекат, и као такав он је припадао Цркви. Самим тим, једино је Црква била власна да расположе тим храмом.“
Стојановић је навео да је Његошева капела била и заштићено културно добро Црне Горе.
„Поред тога што је то био храм, сакрални објект и црквена својина, коју држава није могла да располаже, он је био и заштићени споменик културе, дакле, и тадашње власти су негде 50. донјеле одлуку да га ставе под заштиту закона, тада обновљену капелу, и они тада нису имали проблем с тиме, они су и завели, то је капела, гробница коју је Његош изградио, да у њој буде сахрањен, као датум изградње наведена је 1845. година, и то је био дакле сакрални објекат и споменик културе, и као такав је био под заштитом.“
Појаснио је зашто је тадашњим властима било важно да докажу да капела на Ловћену заправо није храм.
„Дакле, све што је храм, сакрални објекти, што служи богослужењу, је било изузето од национализације, чак и по тадашњим прописима социјалистичке Југославије. И то су знали, наравно, представници власти, и знали су да ако је капела храм, да је онда она у црквеној својини и да су њихове одлуке без правног ваљаног основа. Међутим, они су онда кренули да доказују како заправо капела није храм, и онда имамо једну апсурдну ситуацију, која се јако пројављаје у поступку, заиста јесте помало и комична, да ви имате представнике свјетовних власти, социјалистичких, који уче Српску православну цркву, Митрополита црногорско-приморског, шта је заправо храм, и који доказују суду да заправо капела није храм, него како они кажу, прост надгробни споменик.“
У свом даљем излагању Стојановић наводи низ, како сам каже, готово комичних ситуација са аргументацијом тадашњих власти да Његошева капела није храм, те напомиње да су управо ти апсурдни и готово комични аргументи пресудили да се Његошева капела – црква Светог Петра Цетињског – прогласи надгробним спомеником, те да буде донесена одлука о њеној дислокацији, а иницијатива митрополита Данила Дајковића проглашена неоснованом.
Стојановић даље напомиње да одлука о дислокацији капеле није могла бити донесена без одобрења тадашњег Завода за заштиту споменика културе Црне Горе, јер је, иако су је прогласили надгробним спомеником, и даље остала заштићени споменик културе.
Додаје да је, у коначници, 1969. године Завод одобрио њено премјештање уз очување пуне аутентичности, што, како наглашава, није испоштовано.
Стојановић је даље говорио о парничном поступку који је митрополит Данило Дајковић водио са државом.
„Шта се ту догађало? Догађало се то да судови јер очигледно свјесни да не могу да се тек тако изборе са многим тим аргументима, имали су две тактике. Једна тактика је била да се позивају на ауторитет Уставног суда што су и радили у својим пресудама. А друга тактика је била да одлажу. Јер, пазите, ово је 1971. И само је питање када ће капела да буде срушена, када је већ срушена, то је сада што кажемо свршен чин. И онда су они одлагали та рочишта. Један судија се прво задужио тим предметом, па онда се тај судија премјести у неку другу службу. Па онда то је сад поступак. Мора да се одреди други судија да задужи предмет. Једноставно, нису заказивали рочишти. То је тако трајало, трајало, трајало годинама. И, наравно, митрополит је све то вријеме ургиро. Говорио је да је разлог хитности, да мора се изда привремена мера забране нарушавање интегритета самог храма. Међутим, они су одуговлачили. Онда је тај поступак био онако и кафкијански. Знате, ви куцате на врата правде, а нико не одговара.“
Будући да је 1972. године капела ипак бесправно срушена, Стојановић је навео детаље из даље борбе митрополита Данила Дајковића.
„Сада поново креће борба. И, богами, она траје. Исте тактике – одлажу се рочишта, мењају се судије, доносе се нове систематизације. И, онда, је негдје, мислим да је било, 1975.-1976. донјета прва одлука, прва пресуда, наравно, одбијен је тужбени захтев, неосновано, поновљена она аргументација Уставног суда. И, онда, је то тако ишло, па се Митрополит жалио, Виши суд је потврдио решење Првостепеног суда, али, он није одустајао, он је користио своја ванредна правна средства. И, онда, је ишао и до Врховног суда. И, тада је Врховни суд вратио предмет на поновно одлучивање и рекао је да, ипак, ово што је тврдио Митрополит имало је свог утемељења, да Првостепени судови нису довољно добро разјаснили те чинњенице, прије свега, да ли је капела представљала храм, односно, да ли је била у својини Митрополије црногорско-приморске“, навео је Стојановић.
Додао је да је митрополит Данило тада изричито захтијевао да се капела обнови на Ловћену, односно да се, у складу са тадашњим постојећим стањем и већ саграђеним маузолејем, интегрише на врх Ловћена, што је, како је казао, као тужбени захтјев поново одбијено.
О. Б.
Фото и видео: Дејан Вукић
