У Недјељу Свих светих, 7. јуна 2026. године, јеромонах Василије, игуман превлачки, началствовао је Светом литургијом у Манастиру Светих архангела Михаила и Гаврила – Михољској Превлаци, уз саслужење братстве ове свете обитељи, у молитвеном присуству вјерног народа.
„У ову недјељу ми славимо плод Духа Светога, плод Цркве, плод силаска Христовог на земљу, Његовог оваплоћења, васкрсења и вазнесења. Славимо плод који Црква непрестано рађа кроз вјекове, од свога постанка па до данашњега дана. На разне начине, у разним околностима и догађајима: неки кроз крв и страдање, неки кроз одрицање од себе, неки кроз смирену послушност и одговорност у својим свакодневним пословима у овоме свијету, служећи Христу и исповједајући Га, како у Јеванђељу би речено: Ако признате мене пред људима, признаћу и ја вас пред Оцем Небеским. А признати Га можемо не само ријечима, и није довољно само ријечима, само причати о Христу, већ и животом својим“, поучио је сабрани вјерни народ јеромонах Василије, игуман превлачки.
Бесједа јеромонаха Василија, игумана манастира Михољска Превлака
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Оци, браћо, сестре, децо, Христос васкрсе!
Ево нас и у овој првој од тридесетак недеља које су означене као недеље по Педесетници, јер Црква дубоко схвата тај догађај — догађај Силаска Светога Духа и објаве Свете Тројице, који смо прославили прошле недеље.
А у ову прву недељу после тога празника Црква слави спомен на све свете, све оне који су просијали и добили печат светитељства, који из Царства небеског бодре нас овде у борби, како оци кажу, војујућу Цркву. Али једна је Црква земље и неба, јер је један Христос, један Бог. Једно је крштење које су примили светитељи, исто оно које смо и ми примили, а кроз крштење смо примили Духа Светога, јер управо нико не може ни исповедити Христа, како је Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов благовестио, осим Духом Светим.
И управо у ову недељу ми славимо плод Духа Светога, плод Цркве, плод силаска Христовог на земљу, Његовог оваплоћења, васкрсења и вазнесења. Славимо плод који Црква непрестано рађа кроз векове, од свога постанка па до данашњега дана. На разне начине, у разним околностима и догађајима: неки кроз крв и страдање, неки кроз одрицање од себе, неки кроз смирену послушност и одговорност у својим свакодневним пословима у овоме свету, служећи Христу и исповедајући Га, како у Јеванђељу би речено: „Ако признате мене пред људима, признаћу и ја вас пред Оцем Небеским.“
А признати Га можемо не само речима, и није довољно само речима, само причати о Христу, већ и животом својим. А животом својим можемо признати Христа једино ако смо молитвено дубоко укорењени у бићу Божјем, ако наше мисли стално бивају окренуте Богу, ако смо спознали своју немоћ, ако Њега волимо изнад свега на овоме свету.
Као што и одмах Господ рече: „Ко воли више оца или мајку, или браћу, или сестре, или жену, или децу, или било шта на овоме свету више него мене, није мене достојан.“ Што не значи, и никако Господ није желео тиме да каже, да не треба да волимо све људе, а камоли оне најближе, кроз које нам је дат живот и са којима смо се у овоме животу повезали да се заједно спасавамо и приносимо Христу.
Али та љубав може бити искрена, потпуна и бесмртна једино ако је укорењена у бесмртном и истинитом Богу. И ако Њега немамо за основу своје љубави, онда нећемо моћи волети ни твар Божју. Зато је Господ овако драстично рекао, да би нам се те речи укорениле у ум, да бисмо схватили важност те љубави — љубави којом је све створено и која овај свет држи.
И зато нам Господ говори: „Последњи ће бити први, а први последњи.“ Ставља нам до знања да треба да живимо смирено и неприметно, без неког истицања своје светости, јер ко истиче своју побожност и светост, свакако је далеко од тога. Смирено, кроз трпљење, кроз ношење свога крста, како је такође Господ у овом Јеванђељу рекао, јер без крста нема ни спасења, нема Духа Светога, нема светости.
Господ је на Крсту страдао, и ми треба свој крст да понесемо и своје страдање, али и свако одрицање ради Господа. Свака одлука коју донесемо да буде прожета крстом, да буде прожета Јеванђељем. Сваки наш животни корак да буде корак ка Царству небеском, а сваки корак ка Царству небеском јесте по један крст који човек носи на својим плећима.
И тиме да и ми идемо путем светости, јер није светитељ само онај који сија у светлости небеској, већ и онај покајник који, после многих грехова, смогне снаге да крене ка Господу, имајући веру у Његову љубав и праштање; онај трудбеник који, трпећи неправду, опет не осуђује, него се Господу моли да Он изнесе правду на суду.
Они родитељи који страдају за своју децу, и она деца која љубављу Божјом не подлежу духу овога света и разним модама које се нуде свуда око нас — сви су они на путу светитељства, тихо и неприметно, али Богу знано и Богу познато.
Да кренемо и ми тим путем, кајући се и исповедајући Богу, срцима својим, своју немоћ, али и верујући да је Божја сила јача од сваког греха и од свакога зла, и око нас и у нама.
И да тако, идући кроз овај живот, срцима својим славимо бесмртног и величанственог Бога нашег, оваплоћеног Господа Исуса Христа, Коме нека је слава са Оцем и Духом Светим у векове векова. Амин.
Христос васкрсе!
Извор: Михољска Превлака
Фото: Архива
