Мир вам: Српко Кадрић
Утрнули вечерњи зраци обојени тмином лагано се спуштају, приводећи крају још један дан. Са смирајем вечери долази и тишина, нијема, а тако гласна, звучна. Наметљиво и нескромно, у кухињи одјекује зидни часовник који никада не спава. Налик неуморном лукавцу умије вјешто да превари. Његове префињено саткане казаљке варају, лажу. Скупоцен, недавно израђен, савремен и грациозно дизајниран, али, ипак, преварант што показује нетачно вријеме. Зато повјерење поклањам старом прадједовом џепном сату, који поносно чувам. Иако времешан, увијек је тачан! Не касни, а и не жури. Говори истину у свако доба, баш као што је чинио и прадјед.
Очигледно се модерно и боље не подразумијевају увијек. Безусловно прихватање савременог и окретање од исконског, оног традиционалног, не нуди потпуно чисте видике. Такав поглед зна бити замућен, баш као и вечерње слике мог села док гледам кроз прозор дочекујући ноћ.
Дуње на ормару миришу, златно-жуте и зреле. Опијају питким мирисом још увијек зелене, несазреле моје мисли. Гледајући свијет овим младалачким очима, уочавам јасно уочљиво. Постало је шаренолико ово пространство свијета, чине га и миришљаве ружице и охоли коров. Мир у разноликој данашњици љековито милује како ум, тако и душу. Уистину, мир има непроцјенљиву вриједност и безгранично богатство. Но, чини ми се да свакодневица све снажније гуши мир и то страдањима, ратовима, насиљем… Само људске груди испуњене миром и спокојем могу учинити да оштрица сукоба изблиједи, отупи, а жар се међуљудске љубави распламса. Угрије душе, утопли свијет…
Плач исто звучи на свим језицима, у сваком кутку планете. Не треба се водити силом кроз живот. Ако, ипак, тежимо сили, онда нека то буде сила љубави!!! Једина дозвољена! Било да ударамо или да нас ударају − ударац исто боли. Зато, не стежимо песницу. Раскрили, човјече, длан, пружи руку. Па, човјек си. Човјек и буди! Највећа путовања, путеви чак и од хиљаду миља, почињу само једним кораком. Зашто не начинити корак да побољшамо свијет?! Можемо, само је питање да ли хоћемо?! Одмах, већ сљедеће секунде смо можда прикаснили. Љубав, слога и мир су једини језик који слијепи виде, а глуви чују. Рађамо се још увијек чисти и невини, то је највећи доказ да Бог и небеса нијесу одустали од нас, људи.
Никада не науди другоме зарад личне користи, јер то је бескорисна корист. Чини да и човјек постане бескорисна људска љуштура. Постоје моћнији међу смртницима, ал’ их та моћ претвара у немоћне да сагледају себе. Не увиђају да изазивају хаос, погибије и глад. Не осјећају патњу коју изазивају. Свако може да ради шта хоће, ипак, не и докле хоће. Највећа побједа није над другима, већ када побиједиш себе. Човјек не треба да чини све што жели. Треба тежити да не почини оно што не ваља радити, што није људски. Ако ипак погријешимо, треба увидјети грешку и истински се покајати. И најважније − не поновити исте грешке.
Мало је истине у вјеровању да вријеме лијечи све ране, јер апотеке не продају сатове, већ љекове. Неке ране су чак незацјељиве. Само привидно залијечене, крваре скривено и боле. Таква рањавања људске душе може начинити само човјек. Баш то је најболније што то чини човјек човјеку. Послушајмо ријечи патријарха Павла: „Будимо људи”.
И најудаљенији тренутак у будућности који можемо замислити има своју будућност, зато учинимо овај свијет бољим и чистијим. Сузе једнако болно теку на сваком лицу, не будимо извор туђих суза. Нека се сливају, али једино сузе радоснице.
Српко Кадрић је ученик Православне гимназије “Свети Сава”
Рад је награђен на Васкршњем литерарном конкурсу Катихетског одбора МЦП
