Мир вам: Елена Каљевић
Српасто и големо људско живинче кротко је хрлило земаљским путем, рачвало се до понорница и врела, непрестано трошећи се попут крашких стијена. Свој битак је често тражило у разним прелестима, понирући у долине људских немира, тамо гдје калемљене воћке рађају много раније него оне израсле из сјемена. Можда је само вјеровало да је обећана земља чедо патње и мржње, па је непрестано ратовало, мрзјело и убијало, не би ли стигло до ње брже.
Међутим, иако смо могли, нијесмо своју душу напојили ријечима Господа, који је дао својим апостолима мир, говорећи: „Мир вам остављам, мир свој дајем вамˮ. Ипак смо узели алат, па смо изградили виле, за неки породични мир. Затим смо научили да маневришемо оружјем, па смо изгинули у ратовима, за „мирˮ новог поретка. Мислили смо и да нуклеарна енергија доноси златно доба мира, али су Чернобиљ и Фукушима били нуклеарна катастрофа. А да бисмо представили идеју космичког мира, снажно смо увјерили једни друге да ће нам интернет омогућити да створимо космичке везе с људима из цијелога свијета.
Неки су ипак, док су искушења и губици били казаљка времену, повезивали зрна корала и трешње свог завичаја. Код једног пјесника, неки поток увијек румено тече, док „по једна љубав, јутро, у туђини, душу нам увијаˮ. Он у тешким ратним временима Христово: „Мир вамˮ осјећа и у далеким брдима, и леденим горама. Није пожелио да безбрижност, лакоћа и њежност постану дио човјечанског експеримента, већ је их је црпио из далеких извора, које само Божија промисао напаја. Ни везе за околину није изгубио да би сазријевао на високим гранама, а гледао како се слабије, оне ван крошње, испод њега руше. Једноставно, те везе су нестале када је једна пјесничка, избјегличка рука покушала да помилује острва, љубави, заљубљене, блиједе прилике. Ту се смјестило, дубоко у замршености људских осјећања Христово: „Мир вамˮ, као безгранична утјеха.
Да је само пут генезе једне лирске пјесме, био пут свих нас ка остварењу хуманије и чистије стварности, сигурно би неизмјерним даљинама управљао само мир, а војничким шињелима само вријеме. Сва јутра би чедно чувала пупољке зоре, која се изнова рађају и доносе исту утјеху, као прве ријечи мира које је Христос изговорио по Васкрсењу.
Елена Каљевић је ученица школе вјеронауке при Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици
Рад је награђен на Васкршњем литерарном конкурсу Катихетског одбора МЦП
