Христос је, објашњавајући Садукејима тајну васкрсења мртвих, говорио да је Он Бог Авраама, Бог Исака и Бог Јакова, те да „није Бог мртвих, него живих“ (Матеј 22, 32).
Слиједећи ово Христово учење, Црква је хришћане који су се биолошки упокојили сахрањивала изван храма (око храма, у близини), у којем су се савршавале свете тајне, а нарочито Света евхаристија, држећи се истине да „су пред Богом сви живи“.
Задушнице и помени за упокојене (када се савршавају на исправан и црквени начин) представљају једно од најдубљих пројављивања тајне Цркве Христове. У Цркви се људи подвизавају да престану бити изоловане јединке, појединачни дијелови и одвојени чланови, те настоје да се сједине у једно тијело Христово. Да постану браћа. Да постану једно тијело. Да се ослободе распарчаности и подијељености и да задобију цјеловитост. Да живе ријечи Христове молитве упућене Оцу, када се моли за будуће хришћане (оне који ће повјеровати кроз проповијед апостола): „Да сви једно буду; као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду, да свијет вјерује да си Ме Ти послао“ (Јован 17, 21).
Ово дјело, сједињење са Христом и међусобно јединство, прослављамо у празнику Педесетнице. Дух Божији, Треће Лице Свете Тројице, Свети Утјешитељ, долази на Педесетницу у свијет и у Цркву да би људе повео ка истини слободе од егоизма, који отежава остварење јединства.
Дух Свети просвјећује и освећује људска срца да би научили да воле и тако постали слични Христу. Христос је средиште круга, а ми смо његови зраци. Што се више крећемо ка средишту круга, то се више приближавамо међусобно. Приближавајући се Христу, истовремено се приближавамо једни другима. Дух Божији просвјећује нас на том двоструком путу и укрепљује у подвигу изласка из сопствене себичне обмане, јер, остајући у егоизму, остајемо сами, непокретни у варљивом осјећају самодовољности, недоступни и равнодушни, странци једни другима. Тада срце постепено постаје „камено“. Зато Бог кроз пророка Језекиља, силом Духа Светога, узвикује: „ И даћу вам ново срце, и нов дух метнути у вас, и извадићу камено срце из тијела вашег, и даћу вам срце живо”(Јез. 36, 26). На нама је да одговоримо на тај Божији позив. Ако то учинимо, Он ће доћи и настанити се у нама, а наше срце испуниће се даровима Духа Светога: „љубављу, радошћу, миром, дуготрпљењем, добротом, милосрђем, вјером, кротошћу и уздржањем“ (Посланица ап. Павла Галатима 5, 22–23).
Тада човјек више не живи затворен у себе, него постаје истински члан Тијела Христовог, учесник заједнице љубави и живота коју Дух Свети непрестано гради у Цркви.
Када, дакле, ови (дарови), макар и у зачетку и дјелимично, почну да се пројављују у члановима-хришћанима Цркве, тада почиње да се оваплоћује велика тајна Цркве. Тада хришћани, живећи слободу дјеце Божије коју им је Господ даровао и којом се радују, љубе једни друге и брину једни о другима. Постају истинска браћа. Стичу јединство мисли и начина живота. Постају заједница у свему: у радости и жалости, у потребама и благостању. Тада врлине, које постепено ничу у срцу, почињу да доносе плодове, и сви људи (наши ближњи и који то нису, странци) постају наша браћа.
Свјесни слабости и промјенљивости људске природе, хришћани се подвизавају да што више учествују у благодати Духа Светога. Не механички, само кроз спољашње учешће у светим Тајнама, него суштински и животно. Уз помоћ светих Тајни, они настоје да се ослободе душевног и тјелесног егоизма који спречава љубав и прекида пут ка брату.
Зато се на празник Свете Педесетнице, који представља откривење самог начина постојања Цркве, хришћани уочи празника моле за своју браћу и сестре који су отишли из овога свијета и прешли у стање које се може одредити једино присуством Христовим. Том молитвом Црква свједочи да смрт не прекида заједницу љубави међу њеним члановима. Они који су се упокојили у Господу остају живи у Христу и припадају истом тијелу чија је глава Господ Исус Христос. Зато се Црква моли за њих, изражавајући тако своје јединство које превазилази границе времена, простора и саме смрти.
У оној мјери у којој је неко постао причасник Христових врлина, у тој мјери Му је постао сличан и у тој мјери има слободу и блискост у односу са Њим. Мученици и светитељи имају ту блискост у великој мјери, а остали хришћани сразмјерно своме духовном узрастању.„Звијезда се од звијезде разликује у слави.“ Нажалост, има и оних који су врло мало, или чак опасно мало, учествовали у Христовим врлинама, тако да им је лик Христов остао туђ, па чак и непријатан. Зато је живот Цркве непрестани позив на преображај срца, како би Христос за нас престао бити Неко далек и непознат, а постао наш најближи и највољенији Саговорник, Господ и Спаситељ.
Долази, дакле, Црква Христова и узноси своју молитву у Евхаристији, уочи празника Свете Педесетнице (празника који свједочи о могућности преображења и обнове човјека), и моли Господа живота и смрти, Владику Христа, за све који стоје пред Њим. Моли Га да превиди људске слабости, да опрости сагрјешења, да избрише незнања (људска), да дарује живот и да подари наду на вјечно упокојење.
Тако Црква, вођена љубављу и надом, повјерава Господу све своје упокојене, знајући да је Он Побједник смрти и Извор живота. Њена молитва није израз очајања, него живе вјере у милосрђе Божије и у васкрсење, кроз које се открива да је љубав јача од смрти и да је коначна ријеч историје живот у Христу.
Црква се моли и усрдно преклиње. Христос хоће! Трагедија је у томе што неко не жели никакву промјену… Чак и на сам дан Педесетнице, послије Задушница, цијела Црква, клечећи на молитви, узноси прозбе за оне који су отишли из овога свијета: „Прими, Господе, молитве и мољења наша и упокој све родитеље, браћу, дјецу и сваког човјека, све који су се упокојили, у наручју Авраама, Исака и Јакова…“
Нека, дакле, наше учешће у празнику буде труд да дубље разумијемо свој однос према Духу Светоме (очишћење и просвећење). Учешће у Његовим даровима, који постоје и дарују се једино у Цркви. Љубав према Цркви, односно према нашој браћи и сестрама, како живима тако и упокојенима.
Јер ће и нама једнога дана бити потребна та љубав.
