У пету недељу по Васкрсу, која је посвећена жени Самарјанки и њеном чудесном сусрету са Господом, Свету литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару служио је протојереј Љубомир Јовановић. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Младен Томовић и ђакон Цвјетко Перић. На литургијске возгласе одговарао је хор „Свети Јован Владимир“.
Днашње зачало из Светог јеванђеља описује догађај који се догодио у самаријском граду Сихру, близу села које је Јаков дао сину своме Јосифу. И у томе селу поред бунара Јаковљевог, жена Самарјанкоа долази да захвати воде, сусријеће Господа и ту започиње разговор са Њим. Господ нам кроз ово Свето јеванђеље, каже отац Слободан започињући своју бесједу, открива да није дошао да спасава само јудејце, него да је дошао да спасава све народе, свакога човјека, и да нема ниједног народа, нити једног човјека кога би се Господ узгнушао или кога би мање волио од осталих:
„Самаријани су били мјешавина Израиљаца и околних многобожачких народа, и Јевреји су их, најблаже речено, презирали, и нису чак хтјели са њима ни да разговарају, а камоли неки други ближи контакт са њима да имају. И Господ управо са њом, а на изненађење ове жене, започиње разговор. Па га она и пита, како то да ти који си Јеврејин разговараш са мном, женом Самарјанком. А он јој каже: Кад би ти знала дар Божији, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од њега и дао би ти воду живу. Ову жену Самарјанку задесила је таква радост, такав благослов, да се сусретне, не са неким човјеком Јеврејином, него са живим Богом, Спаситељем. Господ се сретао са многим људима, али Он је као Бог, као срцезналац, видио да је ова жена, да је њено срце спремно да прими ријеч Божију, ријеч спасења.
Славимо и даље Христово Васкресење, али већ се наговјештава и долазак великог празника Силаска Духа Светог на Апостоле. Па, пјевамо овај дивни тропар, који смо и данас отпјевали у половини празника. Ожедњелу душу моју напој водама побожности, као што си свима поручио, Спаситељу: Ко је жедан, нека дође к мени и пије; Изворе живота наш, слава Теби.
Дакле, срела се жена Самаријанка са извором живота, извором вјечнога живота. И Господ њој, а преко ње и свима нама управо ту поуку даје, да ако желимо да имамо истински живот, ако желимо да имамо вјечни живот, да је једини извор са којега се можемо том силом живота и снагом живота напајати, управо Он. Као што се Господ јавио и срео са женом Самарјанком на Јаковљевом извору, тако се срета и са нама свакога дана и упућује ријечи спасења и нама, као што је упутио и жени Самарјанки. Оно за што треба да се молимо сви, да та ријеч Божија, као што се то десило са женом Самарјанком и наша отврдјела срца и умове откључа и отвори да можемо и ми напајати се том бесмртном водом живота коју нам Господ обилно дарује. Али Господ неће да нас спасава на силу, него чека да ми отворимо своје срце, да приимимо благодат Божију коју Он даје свакоме човеку који жели да је приими.“
Говорећи о даљем животу ове жене Самарјанке, отац Слободан подсјећа да је њено имо било Фотина или Светлана на нашем језику.
„Она је од тада ревносно кренула за Христом и ученицима Његовим, и не само она, него и њена два сина и њених пет сестара. И сви су они заједно са апостолима ишли да проповиједају Јеванђеље Христово, и сви су они за Христа мученички пострадали. Жена Самарјанка, Фотина, је у вријеме цара Нерона мученички за Христа пострадала у Риму. Али прије него што је била погубљена, видјећи њену вјеру, њену храброст, њено трпљење, у Христа је повјеровала и ћерка цара Нерона, па је и она заједно са Фотином била мачем посјечена.“
Данас се наша Црква молитвено сјећа једног трагичног догађаја из наше историје, спаљивања моштију Светог Саве на Врачару. Отац Слободан се осврнуо и на историјат овог догађаја.
„Свети Сава и његов свети ћивот, његове нетрулежне чудотворне мошти, биле су испуњене благодати Божије, па су и оне саме постале извор из кога је истицала вода живота, из кога је истицала благодат Божија, утјеха и нада за православни род српски у тешким временима турскога ропства. Долазили су наши преци у манастир Милешеву и пред ћивотом Светог Саве износили све своје муке и одлазили домовима својим утјешени. Ту крај ћивота Светог Саве, сањали су и о слободи. И ту су пали многи договори о устаничким акцијама. Управо надахнути ликом и молитвама Светога Саве, крајем 16. вијека, 1594. године православни Срби у Банату дигли су устанак. На устаничким барјацима били су извезени ликови Светога Саве.
Тај устанак није дуго потрајао, Турци су га угушили, а њихова освета била је сурова. Епископ вршачки Теодор био је жив одран. И остали устаници и њихове вође крваво су платили. Оно што је најтрагичније, најсуровије у тој турској суровој одмазди било, јесте што је Синан паша наредио да се из Милешеве у Београд донесу мошти Светог Саве и да ту буду спаљене, јер је безумник мислио да ће на тај начин убити вољу и наду у душама српског народа, а да ће спомен Светога Саве бити затрт и да ће његово име бити заборављено. Тај наум свој он је извршио. Мошти светитељеве су спаљене, али видимо и шта се после тога десило. Свети прах од светих моштију Светог Саве са Врачара, развијао се на све четири стране свијета и честица тога светога праха долетјела је у све српске земље. И спомен Светог Саве не да није замрао, него је он постао још већи, а и нада и молитве српског народа своме светитељу, оцу и пастиру још више су се умножиле. А много касније, видимо у наше дане како се пројављује сила Божија, сила Васкрсења, на томе мјесту бола, патње и страдања, сада се уздигао велелепни храм у славу Божију, а у част Светог Саве.“
Отац Слободан Зековић завршио је своју бесједу рекавши да се по ко зна који пут, управо онда када смо слаби и немоћни, пројављује сила и слава Божија, да се пројављује сила Васкрсења Христовога.
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
