Народ Драгачева је сачувао живо сећање на свог великог архипастира, блажене успомене владику Фирмилијана Оцоколића (1909–1992), давши његово име једној улици у његовом родном месту Каони.
Скупшитна Општине Лучани уважила је предлог Удружења „Наше Драгачево” да једна улица у том месту понесе име владике Фирмилијана, чиме је на достојан начин одато признање његовом животу, делу и несебичном служењу Цркви и народу.
Владика Фирмилијан је током своје архипастирске службе у Америци остао дубоко везан за свој родни крај. Са великом љубављу и пожртвовањем помагао је Драгачево, посебно цркве и манастире свог родног краја, оставивши неизбрисив траг као велики добротвор и истински пастир свога народа. Посебну пажњу и бригу посвећивао је храму у Каони, посвећеном Усековању главе Светог Јована, где је његов отац, прота Урош Оцокољић, службовао. Такође, значајну помоћ указивао је и храму Светог архангела Гаврила у Гучи, где је и уписан као велики добротвор.
Народ Драгачева са благодарношћу чува успомену на његова добра дела, а вест да ће улица у Каони носити његово име примљена је са искреном радошћу и поносом. Овим чином, сећање на владику Фирмилијана наставља да живи међу својим народом, као подстицај будућим поколењима да следе пример вере, љубави и служења.
Владика Фирмилијан је рођен у Властељицама (Драгачево) 25. децембра 1909. године. Његов отац Урош Оцокољић службовао је као свештеник у цркви каонској, бавио се политиком и био, поред осталог, председник Каонске земљорадничке задруге, а мајка Даринка, рођена Плазинић, бринула је о домаћинству. Родитељи су били поносни на свог сина, који се од вршњака издвајао бистрином и готово урођеном мудрошћу. Такав је био и као основац, такав и као гимназијалац. После завршетка четири гимназијска разреда у Чачку, учио је богословију у Сарајеву, коју је завршио 1931. године.
Пошто је рукоположен за свештеника, службовао је као капелан свога оца у Каони, где је остао до јануара 1934. године, када је прешао у Крагујевац. Ту му је, исте године, заједно са новорођеним дететом, на порођају, преминула супруга Надежда. Све ово га је потресло, па је напустио Крагујевац и отишао у Београд, где је постављен за вероучитеља у Основној школи Свети Сава. Истовремено је студирао теологију на Београдском универзитету, где је дипломирао 1938, а потом постављен за суплента Богословије на Цетињу. Касније ће предавати веронауку у Женској гимназији у Београду. Замонашио се 1939. године у манастиру Острог и том приликом добио је име Фирмилијан.
Синод Српске Православне Цркве упутио га је 1. марта 1940. године у Сједињене Америчке Државе. Постављен је за секретара Америчко-канадске епархије, једине епархије Српске Православне Цркве у том делу света. Посао је обављао крајње савесно, а монашки чин и ризу достојанствено је и богоугодно носио. У току Другог светског рата живео је у Енглеској, где је био дворски свештеник краља Петра II Карађорђевића, кога је и венчао 1944. године. У то време унапређен је у чин архимандрита. На Оксфордском универзитету слушао је 1945. године историју и философију. По повратку у Сједињене Америчке Државе докторирао је 1. марта 1963. на Универзитету у Чикагу на тему Законик цара Душана. Једно време предавао је историју на Академији Светог Владимира, а службовао је и у црквама у Чикагу, Детроиту, Питсбургу, а затим и у Либертвилу, где се налазило седиште Америчко-канадске епархије. Та епархија је подељена је 10. маја 1963. године и за Епископа средњезападноамеричког је постављен управо Фирмилијан Оцокољић са седиштем у Либертвилу. Уследио је расцеп у Цркви током којег се владика Фиримилијан достојанствено борио за јединство Светосавске Цркве. Походио је цркве и у Енглеској, Француској и Аустралији, а 10. маја 1965. године, после упокојења Епископа источноамеричко-канадског Саве, постављен је и за администратора те епархије.
Први пут после одласка у Америку, у мају 1967. године борави у Београду и посећује родбину у Властељицама. Следеће године делегат је Српске Православне Цркве на Ламбетској конференцији у Лондону. Осим у црквеним пословима, много је учинио и на очувању идентитета српског живља у Америци. Организовао је светосавске и друге прославе, а на његову иницијативу штампане су и две значајне књиге: Историја модерне Србије 1804-1918 и Историја Срба у Америци. Иницијатор је отварања Хиландарског одељења на Универзитету у Охају (САД). И сам је писао, нарочито о догађајима из историје српског народа и Српске Цркве. У листу Православље објавио је запажену расправу Из српске историје – Педесетогодишњица првог српског црквено-народног сабора у Америци. У јануару 1984. године доживео је срчани, а затим и мождани удар и смештен у болницу у Чикагу. Срби у Америци жалили су га и упућивали му жеље за оздрављење. Нису заборављали његове заслуге, оне које су, рецимо, 25. јануара 1971. године исказане при прослави четрдесете годишњице свештеничке службе епископа Фирмилијана у Чикагу. Православље ће, тим поводом, писати да је епископ др Фирмилијан један од најугледнијих личности у српским црквеним круговима у Америци и један од ретких људи који познаје прилике, историју и живот Срба у САД. Због болести разрешен је епископске дужности 14. јуна 1987. Умро је 2. новембра 1992. године у Либертвилу, где је и сахрањен.
Извор: Епархија источноамеричка
