Српско-руски храм, који се налази у Бањалуци, иако инспирисан традиционалним руским сакралним објектима, није реплика, већ интерпретација архитектонског насљеђа. Карактеришу га елементи попут пет купола и препознатљивих луковичастих завршетака, који јасно асоцирају на руску црквену архитектуру.
„Овај храм није само вјерски објекат, већ и симбол заједничког идентитета, историјског памћења и културне повезаности српског и руског народа“, рекао је Олег Солдат, професор на Филозофском факултету у Бањалуци.
Солдат је гостујући у Јутарњем програму РТРС-а нагласио да посљедња царска породица Романов, којој је храм у Бањалуци и посвећен, заузима посебно мјесто у историји Русије и колективном памћењу православног свијета. Њихова владавина, која је трајала више од три вијека, окончана је трагично – убиством цара Николај Другог и његове породице, чиме је завршен период руске империјалне монархије.
Према мишљењу Солдата, значај Романових превазилази руске границе.
„Поштовање према посљедњем руском цару посебно је изражено међу Србима, гдје се чак говори о својеврсном “епицентру“ тог култа. Разлог томе често се повезује с одлуком Русије да стане у одбрану Србије након догађаја уочи Првог свјетског рата, што је оставило дубок историјски и емотивни траг. Дуготрајна повезаност српског и руског народа, према појединим тумачењима сеже до средњег вијека. Османска владавина над Балканом ослабила је те везе, али је сарадња између два народа настављена кроз дипломатију, културу и религију“, додао је Солдат.
Према објашњењу архитекте Марка Билбије, објекат је замишљен као симбол веза између српског и руског народа. Због тога је одабран стил који се најлакше препознаје као „руски“.
Његова изградња у урбаном окружењу изазвала је полемике међу грађанима, посебно због локације између стамбених зграда. Стручњаци наглашавају да то није неуобичајена пракса – вјерски објекти су кроз историју често били интегрални дио градског ткива, било да се налазе на трговима или унутар насеља, каже Билбија.
„Примјери из свијета, попут Храма Христа Спаситеља у Москви или савремених православних центара у европским метрополама, показују да архитектура сакралних објеката често представља више од функционалног простора. Она је израз политичког, културног и идентитетског става времена у којем настаје“, истиче архитекта.
Како каже, у нашем случају, регулациони план Бањалуке од прије 20 година предвидио је на том мјесту трг са храмом.
„Данас тај простор, један од највећих у граду, додатно наглашава монументалност објекта, али и отвара питања пропорција и уклапања у околину јер цркве нису “неутрални објекти“ – оне имају снажну визуелну и симболичку улогу, због чега захтијевају пажљиво планирање простора око себе. Управо тај однос између традиције и савременог урбанизма остаје кључна тема расправа“, каже Билбија.
Саговорници су на крају закључили да се овај храм не посматра само као грађевина, већ као мјесто сусрета историје, културе и идентитета и да је он симбол трајних веза и заједничког насљеђа српског и руског народа.
Извор/фото: РТРС
