Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије данас, 4. јануара 2026. љета Господњег, у Недјељу Светих отаца – на празник Оци, са свештенством и свештеномонаштвом цетињског намјесништва, служио је Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру.
Послије прочитаног јеванђелског зачала, вјернима се поучним словом обратио протојереј Благоје Рајковић у којем је подсјетио на ријечи апостола Павла из Посланице Јеврејима који је, резимирајући ово поглавље о вјери, закључио: да сви ови, које је набројао, освједочени у вјери не добише обећање, јер је Бог нешто боље предвидио за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
„И заиста, драга браћо и сестре, када слушамо ово Јеванђеље које слиједи послије тог одломка из Посланице Јеврејима и сва ова имена којима Свети апостол јеванђелист Матеј почиње своје Јеванђеље, можемо се некад запитати због чега се сва та имена ту наводе. С једне стране, свакако јер Св. апостол јеванђелист Матеј жели да предупреди нека учења која ће се појавити касније и да нагласи да је Христос преко своје Мајке – Пресвете Богородице, био заиста човјек у пуном смислу ријечи, да је имао своје претке, своје очеве, дједове. И тако овај родослов узводи апостол Матеј до Авраама, који је први повјеровао из те лозе у јединога Бога и који је изродио читав обећани јеврејски народ. Са друге стране Свети апостол јеванђелист Матеј жели да нагласи тај континуитет вјере и очекивања, континуитет наде, континуитет ишчекивања и стрпљења које су имали Христови преци по тијелу.“
Потом је прота нагласио да се за два празника, који се истичу у читавом годишњем кругу, посебно припремамо. Први је празник Пасхе, највећи међу празницима који има више припремних, односно следствених недјеља, и празник Рођења Христовога, који такође има припремне недјеље: четрдесетодневни пост и празнике и седмице које му слиједе.
„Једна од тих припремних недјеља је свакако и ова Недјеља Светих отаца када се, као што чујемо из Светога јеванђеља, сјећамо свих оних Христових предака по тијелу. Родослов који наводи Свети апостол јеванђелист Матеј почиње од Авраама који је први примио то обећање да ће се из сјемена његовог родити Спаситељ свијета, не само Спаситељ његовога рода, него Спаситељ свих људи и све творевине Божије на овоме свијету. Друго упечатљиво име које се помиње је име пророка и цара Давида. Када апостол јеванђелист Матеј набраја ова кољена и каже да од Авраама до Давида, кољена четрнаест, а од Давида до сеобе вавилонске кољена четрнаест, и од сеобе вавилонске до Христа, кољена четрнаест, он наглашава Авраама, Давида и вавилонску сеобу као неке битне личности, односно догађаје у овој историји која је припремала изабрани јеврејски народ и читаво човјечанство за долазак Спаситеља свијета.“
Дакле, поред Авраама, Свети апостол помиње цара Давида, првог од потомака Јудиних који је постао цар у Израиљу, који је био и праслика Христа који ће доћи, а кога су Јевреји у његово доба сматрали спаситељем, јер је он подигао моћ изабраног Божијег народа. Створио је организовану државу, благостање је владало у његово вријеме и он је остао упамћен у народној свјести као добар и честит владар. Трећа граница коју помиње апостол јеванђелист Матеј јесте сеоба вавилонска, када је дошао цар Навуходоносор и разрушио Јерусалим, када су представници изабраног Божијег народа могли да виде велика страдања, крв, паљевине.
„Све то је могло да их поколеба у вјери, али ипак у свим тим догађањима, и добрим и лошим, ова вјера у избављење које ће им Бог послати била је чврста и непоколебљива. Зато у овим припремним недјељама и читамо ово Јеванђеље и подсјећамо се на све те Христове претке по тијелу који су чували ту вјеру у једнога истинитога Бога, који су имали наду и стрпљење и који су сви, како каже апостол Павле, умрли у вјери, али нису дочекали испуњење онога обећања које је Бог дао још праоцу Аврааму“, казао је о. Благоје Рајковић, нагласивши да слушајући ово Јеванђеље, подсјећајући се свих ових догађаја из старозавјетне историје, можемо доста да се поучимо како треба и шта треба да чинимо. Можемо да се охрабримо и да стекнемо ту снагу да се боримо са самим собом и да живимо колико можемо том вјером.
Потом је указао и на дивне божићне обичаје који претходе Рођењу Христовоме: недјеље које су посвећене оцима, матерама и дјеци, које немају у богослужењу неко упориште, али имају у вјери нашега народа, наших предака у јединога истинитога Бога.
„И као што су Јевреји који су живјели вјековима и чекали да се испуни обећање које је Бог дао Аврааму, тако и ми имамо своје претке који су живјели на овој земљи, који су нам оставили аманет да чувамо управо ову вјеру хришћанску. И ми смо одговорни према својим прецима, а и према својим потомцима, да овај залог који нам је дат сачувамо и да га пренесемо млађим нараштајима“, закључио је протојереј Благоје Рајковић.
Митрополит Јоаникије: Обичаји за Дјетињце, Материце и Оце имају дубоку духовну позадину
На крају Свете службе Божије, Високопреосвећени Митрополит Јоаникије је поучио сабране архипастирским словом о припремама и обичајима за Божић, истичући да нам за такав један велики празник треба врло мало. Треба нам храстова гранчица, треба нам мало сламе да унесемо у свој дом у спомен Рођења Христовога и да се сјетимо како је Богомладенац Христос, ради нас људи и ради нашег спасења, био положен у сточне јасле.
„Да је на такав начин примио наше понижење да би на такав начин извршио и наше спасење, да би нас на такав начин узвисио до неба, до наручја свога небеског Оца и да би нам дао слободу да се молимо Богу живоме и истинитоме са молитвом: Оче наш, који си на небесима“, бесједио је Архиепископ цетињски.
Осврнувши се на данашњи празник Отаца, када дјеца везују своје оце и свакога старијег човјека, Владика је казао да нам и за овај обичај треба мало: један кончић, неки шал или нека друга веза да на симболичан начин свежемо своје родитеље, своје очеве, а они да се нечим најмањим, врло често симболичним, одужују, па у томе имамо велику радост.
Супротно томе, када неки догађаји немају неку нарочиту суштину, значај, онда људи чине све и свашта и на прославе таквих догађаја потроше грдне паре и све то тоне у бесмисао. Као примјер Владика је навео дочек Нове године и запитавши се шта тада славимо казао да у томе нема некаквог посебног догађаја, али да људи и оно што би било да се прослави, да заблагодаримо Богу на свему, на сваком дану, па и на свакој новој години, изостављају.
„И народи који су се удаљили од вјере у шта претварају Божић? У трговину. Организују божићне базаре, па купују. Ухвати их потрошачки дух, па купују и оно што им треба, а много више и оно што им не треба, да покажу колико су богати, колико су добри итд. Богами од тога слаба вајда. А овај данашњи празник и обичај имамо само код српског народа. Морамо да поменемо да празник Отаца, Материца и Дјетињаца само код Срба има. Ја говорим о српском народу онако као што је говорио Његош, да знате и то је наша прича, и не пада нам на памет да то мијењамо. Има ли игдје веће неке простодушности, народне наиве, љепоте, једноставности од обављања ових обичаја. Просто не можете да замислите, тако је све некако просто, једноставно, наивно рекли бисмо, али знате наивна умјетност је велика умјетност. Није то случајно, оно што се каже: вратите се, будите као дјеца, будите једноставни, будите простодушни, отворени. Ето то нам највише треба.“
У наставку је указао на значај и духовну позадину ових празника и обичаја. Дјеца на Оце и Материце везују своје родитеље, а родитељи, било да је отац или мајка, допуштају да буду свезани у име Онога који је дошао да буде свезан ради нас људи и ради нашег спасења.
„Прво је везан у дјечије пелене, али симболика је много дубља. Господ наш Исус Христос је, када је ишао да изврши своје дјело спасења, био ухваћен и везан и заробљен и затворен и утамничен. И Он је примио везе на себе да би тим везама, тим узама нас ослободио од веза гријеха, да би нас разријешио, да би нам даровао слободу. Утамничио се радио нас да би нама даровао слободу. Ушао у мрак тамнички да би нас извео на свјетлост дана. Дакле, ово све што чинимо има дубоку духовну позадину. Све се догађа у име Христа, у име Онога који је дошао да нас одвеже. И зато се данас родитељи, а и свештеници, одрешују оним што им се затекне, да нечим награде дјецу која их везују. Зато, дјецо, останите сада па везујте нас свештенике а кући своје родитеље, и немојте их пуштати докле вам се нечим не одријеше, док вам нешто не поклоне, па макар то био и један бомбон. То је све у име празника, у име Христовога Рођења, које нека нам дође на радост и на духовно обновљење и на умножење љубави, слоге, доброте“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.
Весна Девић
Фото: Михаило Драшковић
