Јутарњи програм Радио Светигоре отворио је данас прозор у свијет умјетности и дубљег промишљања живота, угостивши Милутина Обрадовића – професора, сликара, пјесника и ствараоца чија дјела оживљавају боје живота и одражавају унутрашњи свијет човјека. Обрадовићево стваралаштво полази од људи, њихових прича, искустава и животних ситуација.
Тема разговора повод је за промишљање умјетности, поезије и културе, али и њихове улоге у данашњем, често убрзаном и оптерећеном свакодневном животу.
У разговору је истакнуто да Обрадовић умјетност не доживљава као форму ради форме, нити као јавни чин чија се вриједност мјери признањима и наградама. За њега је умјетност, прије свега, начин да се човјек суочи са свијетом, очува духовност и хуманост. У том контексту, нагласио је да највећи успјех није јавни, институционално потврђен успјех, већ – остати човјек.
На питање шта од умјетности остаје када се из ње уклоне награде, изложбе и јавност, Милутин је указао на суштинску димензију стваралаштва. Ако једна његова слика, како каже, успије да живи двадесет, педесет или стотину година након његове смрти – а смрт, како се каже, представља само тренутак који не смије зауставити бесмртност – ако та слика настави да комуницира са човјеком, онда је умјетност испунила свој смисао. Ако то не уради, истиче он, онда то није ни била умјетност.
Говорећи о томе шта би се данас могло сматрати највећим успјехом, казао је да у данашњем времену постоји још једна подједнако важна димензија успјеха. Према његовим ријечима, када би данас човјек успио да јасно раздвоји шта му је потребно, а шта није, поставио би линију разграничења „дебљине кинеског зида“, након чега више не би учествовао у просторима, темама и односима који нису плодоносни. Такав избор би, сматра он, омогућио човјеку да пронађе простор у којем може да ствара, да рађа и да плови, што представља велики лични успјех.
Посебан акценат ставио је и на очување менталног здравља у ери информационог преоптерећења. Подсјетио је да је у његовом дјетињству јутро почињало једноставним и јасним информацијама – умивање, школа, обавезе, док данас човјек већ са првим погледом у мобилни телефон бива затрпан мноштвом садржаја који му суштински нису потребни. Према његовом мишљењу, истински успјех данас био би у способности да човјек свјесно одбије непотребне информације и сачува унутрашњу чистоту као своју највећу побједу, вриједност која ће бити све рјеђа и све скупља.
Током разговора, посебно мјесто заузело је Милутиново путовање на Свету Гору и посјета манастиру Хиландару, које је представљало његов први истински сусрет са вјером. Пут до Свете Горе који је са двојицом пријатеља прешао бициклом 2015. године, трајао је тринаест дана и обухватио око 1.400 километара.
Боравак у манастиру Дохијар, гдје је видио монахе у радничкој одјећи, закрпљеној и истрошеној од непрестаног рада, оставио је посебан утисак на Милутина Обрадовића. Разговор са игуманом манастира, који му је том приликом рекао да ће „свијет пропасти оног тренутка када Дохијар престане да се гради“, оставио је дубок траг у његовом животу. Та мисао, како каже, и данас га прати у промишљању вјере, Бога и сопствене улоге. За њега, вјера је постала процес у који човјек мора да угради „своју циглу“, свој лични допринос, како би тај унутрашњи Дохијар могао да траје под небеским сводовима.
Цио разговор са нашим академским сликаром Милутином Обрадовићем можете послушати на линку: Радио Светигора
