У недjељном дану, када наша Света црква прославља Свету vеликомученицу Екатерину Синајску, служена је Света литургија у подгоричком Храму великомученика Ђорђа.
Светим евхаристијским сабрањем началствовао је јереј Блажо Божовић, уз саслужење протојереја-ставрофора Мирчете Шљиванчанина, старешине храма, протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, протојереја Јована Радовића и ђакона Луке Павићевића; док је молитвено учествовао прота Милун Фемић.
На литургијске возгласе одговарао је хор Светосавник, предвођен хоровођом Ратком Вујачић.
Након прочитаног јеванђелског зачала словом поуке обратио се началствујући свештенослужитељ, o. Блажо Божовић:
„Драга браћо и сестре, ево једних поучних тема и ријечи које смо данас чули од апостола Павла, који нам указује шта треба да радимо, како треба да живимо и како треба да се понашамо. Наравно, те ријечи нису само универзалне, него и свевремене, јер нарочито данас, када живимо у времену, рекло би се, изобиља и благостања, често око себе, а понекад и у себи, видимо онога мртваца који, када устане ујутру, нема осјећаја да око себе има живих људи, нити да је он сам жив. И зато каже апостол Павле: Устани ти који спаваш, и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос. Веома је значајна та порука за наше путеве…
Прво, да се опредијелимо за одређени вид живота, да схватимо да није све изгубљено, него да је могуће, уз Божју помоћ, полако тражити и пронаћи себе у овом свијету. Постоји једна лијепа и занимљива мисао Светог Јована Златоуста, који каже да тајна нашег спасења зависи и од тога какав смо траг оставили у животима људи са којима смо се дружили – да ли смо их ожалостили или смо их утјешили.
И када изађете на улицу или у свој комшилук, можете да видите како мајка жали за својим сином, или како мало дијете пати због својих родитеља. Јер се често у кућама свађају, или неко има љубавника или љубавницу; то неразумијевање оставља дубок и горак траг у души и родитеља и дјеце. А ако не размишљамо о томе да и наше спасење зависи од другог човјека – чему смо онда овдје, чему служимо и због чега живимо?
Ако смо и даље поспани, и када се умијемо хладном водом не разбудимо се за духовне потребе, шта онда можемо да постигнемо са том нашом успаваношћу?
Богаташ из Јеванђеља, коме није било важно ништа осим да једе, пије и весели се, личи на многе данашње људе. Они у својим баханалијама зову друге да са њима уживају. Не осуђујем, али Свето писмо говори да је грамзивост основна врлина таквих људи. Видимо и данас да климатске промјене нису настале од оних који пристојно живе, и да није сваки богат човјек лош, да не буде погрешно схваћено. Али већина оних који живе грамзивошћу поремете односе не само међу људима, него и у природи. Све што нам се дешава – дешава се због људске слабости, немара и небриге за другог човјека.
Зато наше опредјељење треба да буде као код Свете великомученице Екатерине, која у тропару говори: Женику мој, тебе љубим. Ако ово вријеме поста не искористимо да заиста заволимо Христа, да проникнемо у тајну духовног живота, да мјесто угађања стомаку угађамо Богу – чему онда све ово што данас радимо? Неко ће доћи да се причести, али неће ни чути, а камоли упамтити ријечи тропара. Нека их нађе под кровом свога дома, јер данас лако може да дође до њих, и нека их чита ове седмице која је пред нама – то је велико и Богу угодно дјело.
Што се тиче богаташа, он није само један човјек, него симбол новог типа личности – скоројевића, новог човјека који се појављује и међу нама. И ствара се нова генерација младића и дјевојака у том духу, што је врло лош знак, знак од кога треба да се чувамо и против кога треба да устанемо. Наш народ је увијек спасавала традиција, а не неки савремени живот, онакав како други живе. Имамо дивну традицију и на њу треба да се ослањамо. Не кажем само на њу, али она је велика и драгоцјена, и треба је утемељити у себи, својој дјеци и потомцима.
Радујем се када видим човјека који у животу, и када добија и када губи, благодари Богу. Свети оци кажу да ако човјек доживи несрећу, као она жена којој је прошле године изгорјела кућа, па је ипак благодарила Богу – да се то рачуна као да је своје имање дала сиромасима. Значи, није роптала.
Логика овога свијета није логика Цркве, није логика Христова, није логика хришћанског учења. Све је обрнуто. Треба да разоткривамо и разумијевамо несреће и догађаје овога свијета духовним очима. Као што каже апостол Павле: Све што се разоткрива – светлошћу се открива. То је контраст између свјетлости и таме.
Хришћани су кроз историју увијек били мањина, али она свјетла мањина. Бог зна своје, али знамо да су они који су живјели добро били свјетлост свијету. Да ли смо ми данас свјетлост овога града? То питање треба да поставимо својој души, и да се потрудимо да у духовном животу будемо бољи него што смо били када смо почели ову календарску годину, и када смо се припремали за Божић.
Данас многи стављају Нову годину испред Божића – као да морају да мрсе, јер сви мрсе, да пију јер сви пију, да се понашају као свијет. А смисао поста је да живимо другачије, да би смо схватили смисао празника, а нарочито Божића. Многи не дочекају Божић радосно и празнично, јер су у данима припреме имали у кући свађе, неслогу или неку унутрашњу муку.
Зато, браћо и сестре, потрудимо се да останемо послије Литургије када се причестимо, да чујемо молитве благодарности. То је наша захвалност Богу, а не да одмах изађемо из храма као да смо обавили формалност. То није дух Цркве, него лична навика која нема везе са Црквом. Желим да још једном скренем пажњу: треба чути ријечи молитава благодарности, јер смо се причестили ми недостојни – и они који стоје напољу и они који су у храму.
Нека би Господ Бог чувао вас и ваше домове, донио сваку радост и духовни напредак, на спасење вас, ваших душа и ваших укућана. Амин. Боже дај“
Затим су они који посте Божићни пост приступили Светој тајни причешћа.
Након прочитаних благодарствених молитава, заједничарење свештенослужитеља и парохијана, настављено је у Светогеоргијевском дому.
Елза Бибић
Фото/Видео: Дарко Радуновић
