Саслуживали су протојереји-ставрофори Петар Лукић, умировљени старешина београдског Саборног храма, и проф. др Зоран Ранковић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду; архимандрити Нектарије (Ђурић), главни секретар Светог архијерејског синода, и Василије (Костић), службеник Светог архијерејског синода; као и протођакон Драган Радић и ђакон Никола Лукић; уз молитвено учешће старешине храма протојереја-ставрофора проф. др Владимира Вукашиновића, свештеничког братства храма, професора Православног богословског факултета и многобројних поштовалаца лика и дела академика Јеротића. Том приликом, Патријарх Порфирије је поручио:
– Браћо и сестре, помолили смо се овде на Калемегдану, у цркви Ружици, за покој душе блаженопочившег брата нашег и учитеља Владете и његове честите супруге Јелене. Није случајно што смо у овом храму, јер је то пре свега била молба, али и аманет који је Владета оставио свима нама да га се у овом храму, за који је био везан од најранијег детињства, сећамо на дан његовог упокојења. Долазио је у овај храм од најраније младости, али и касније током тешких година искушења за наш народ и нашу Цркву у буквалном смислу те речи. Често је овде, заједно са својом супругом и невеликим бројем оних који су се сабирали у храмовима, упућивао молитве Господу за спасење свог народа и своје. Исто тако и у данима када је дочекао да наш народ буде ослобођен окова и жестоких репресија које су читавом народу наметнуле тадашње безбожне власти, он је долазио овде да се моли Богу и да се дружи са онима који су се овде сабирали.
Наша молитва је најмање могуће уздарје за све оно што је Владета учинио за свој и наш народ, али и за многе од нас појединачно, јер много је онога што је учинио као један од ретких интелектуалаца из своје генерације и уопште из нашег народа. Својим знањем је, свугде и на сваком месту, просвећивао наш народ кроз призму сабраних знања из различитих области којима се у ужем смислу бавио, али и области које су га у ширем смислу интересовале. Потом је, као екстракт из свега оног што је као пчела сабирао у знањима овог света, пружао слатки мед који је тешио и лечио наш народ од различитих унутрашњих конфликата и неспоразума, али и спољашњих подела.
Чинио је то јер је био вредан човек, јер није трошио време узалуд. Разумео је да је време, као дар од Бога, дато њему као што је и дато сваком човеку. Разумео је да у том времену треба да узврати највише што може као уздарје Богу и да то уздарје буде заправо тачка додира, тачка општења између нас људи као творевине Божје и Бога ка Творца. Знао је да реч апостола Павла искупљујте време значи управо то да време није наше и да га немамо колико хоћемо, него га имамо баш онолико колико је Бог дао и онолико колико је оптимално потребно сваком од нас појединачно да дође у познање истине, да дође до познања Бога. Владета је то знао и зато је љубоморно своје време чувао за себе како би онда то време из љубави постало расположиво и свима онима који су са њим долазили у контакт.
Владета је био много више од обичног лекара, од обичног учитеља. Он је био нека врста урбаног духовника, урабног старца, који у најдубљој својој суштини итекако има паралеле са оним старцима који су живели далеко од света и читаво своје биће погрузили у молитву, а онда молитвом успостављајући заједницу са Богом бивали просвећени и ту светлост носећи у себи делили читавом свету и, у исто време, постајали путоказ и утеха свим људима ма где да живе. Владета је носио у себи нешто од тог етоса, иако је живео у граду. Сви знамо да је радо проводио време у многим нашим светињама, не само један сат и један дан. Он није у манастир одлазио туристички, него је најскромније могуће дане и недеље проводио у познатим великим и непознатим малим, по свом спољашњем формату, светињама наше Цркве. Од Хиландара, Дечана, Пећке Патријаршије, Богородице Љевишке, Студенице, Жиче и Спопоћана па све до светиња и манастира на северу наше земље, до светиња на Фрушкој Гори. И ја сам имао прилике, не једампут, да будем са Владетом у манастиру Великој Ремети код старца Данила и да учестујем у симпосиону Љубави, у светој Литургији, а онда и у продуженој Литургији са мноштвом народа који се тамо сабирао. Исто тако, наравно, и у Ковиљу и у Бођанима, али и у многим храмовима који се налазе по селима, варошицама и градовима наше земље Србије и где год да живи наш народ, у Црној Гори, Босни, Хрватској…
Дакле, Владета је итекако био погружен у исти онај етос у коме су били погружени велики подвижници у пустињама, по пећинама, у манастирима. Живео је истинском молитвом, молитвом која је била чврста котва за коју се непрестано држао. У исто време, он се удаљавао својим умом и својом знатижељом ради сабирања многих знања од којих нека нису једноствана, нека су и опасна и могу бити погубна за људе који нису духовно утемељени. Међутим, држећи се молитвом чврсто за своју Цркву, за своје предање, за православље, он је чинио разне велеслаломе кроз мноштво идеја са којима се сусретао, узимајући од њих оно што је препознавао као, како су говорили антички философи, ο σπερματικός λόγος, семе Божје и те камичке семена сабирао и уграђивао у свој православни, хришћански, јеванђељски поглед на свет и у свој православни, хришћански и јеванђељски живот.
Владета је био урбани старац, јер је био човек истинске вере. Код њега у вери није било скепсе и сумње, иако је свакако, као код сваког човека, бивало много тога недореченог. Када сам био последњи пут код њега у посети у болници, сећам се, рекао је неколико реченица, а једна од њих је била: Није више време за молитву за оздрављење, него за блажено упокојење. Рекао је: Поручите тој браћи и оцима да се моле за моје упокојење, а молим и Вас да се молите. И онда је казао: Сећам се Јована Олбине, који је такође био један теолог, преводилац са енглеског на српски значајних штива богословских и духовних. Када је он одлазио из овог света рекао је: Остају многа питања без одговора. Надам се да ћу добити одговоре када дођем пред лице Божје. Том приликом сам рекао Владети: Знате, Ви то знате, а и ја знам, када одемо тамо нема питања зато што је тамо апсолутна љубав, тамо је Бог, а где је Бог и где је апсолутна љубав све је више него јасно. Постоји само узрастање из радости у радост, из лепоте у лепоту, из љубави у љубав, нема недоумица. Недоумица има само тамо где постоји егоизам и увек се пита онај који није спреман да се отвара, да се жртвује, што није случај за Вас. Том приликом, Владета је погледао велику икону Господњу из манастира Сопоћана на зиду, указао руком на њу, климнуо главом и онда су, што није уобичајно за њега, почеле да му теку сузе.
Сви смо дужни Владети, а он је даље међу нама не само због тога што мртвих нема у Христу, већ су сви истински живи – а ја сам сигуран да је он у загрљају Божјем – него што готово сваки дан у неким од штампаних медија можемо наићи на неке од поука, на неке од његових речи које се и дан данас цитирају и пружају на увид читавој јавности, на његове речи које су и смернице, и путкази, и поуке, али пре свега и изнад свега утеха.
Извор: СПЦ
