У периоду првих педесет година 20. века кад су на Светој Гори живели чувени подвижници, а данашњи светитељи Православне цркве, попут Преподобног Силуана Атонског, Старца Јосифа Исихасте, Преподобног Софорнија Есекског и многих других по Божијим промислом, настанио се 30. година прошлог века у Врту Мајке Божије један велики аскета међу епископима, Митрополит милитупољски Јеротеј, који је био учесник великих црквено-политичких догађаја двадесетих година 20. века у Албанији и који је био назначен од стране Васељенске патријаршије за првог архиепископа Албаније, нешто што се због политичких превирања није догодило.
Личност Митрополита Јеротеја доста је непозната иако се за њега вежу имена знаменитих црквених великодостојника, политичара, просветних радника, али и највећих светитеља прошлог 20. века. Митрополит Јеротеј се родио у православној грчкој породици Антонија и Катарине Јахопулос 1874. године у Горњем Епиру у граду Премету (који данас припада Митрополији Аргирокастру) који је тада био део Отоманског Царства, а данашње Р. Албаније.[1]
У Цркви Ваведења из 17. века познатој као „Богородица на пазаришту“ у Премету се крстио и на крштењу је добио име Јован у част Светог Јована Крститеља, које као да је наговештавало његов будући аскетски живот пун самодрицања.
Богословску школу је завршио у Манастиру Свете Тројице на острву Халки надомак Цариграда 1907. године, где и прима монашки постриг 1900. године, добивши име Јеротеј од свога духовника Миторополита кизичког и потоњег васељенског Патријарха Константина VI (1859. Сига у Пруси-1930. Атина) Одмах по завршетку школовања те 1907. године одлази за Кизик на позив Митрополита кизичког и бива рукоположен за јеромонаха и поставњен за проповедника у Митрополији кизичкој. У великој Цркви Благовештења у граду Бали, Митрополит кизички Константин рукоположио га је заједно са Митрополитом маронијским Николаом и Епископом Родостола Александром 12. јануара 1914. године за свог помоћног Епископа са називом милитупољски. Епископија милитупољска је древна малоазијска епископија из 4. века, као што сведочи у своме делу Michel Le Quien „Oriens christianus“(I, 779).
Митрополит Јеротеј је живио у врло бурна времена балканских и Првог светског рата, када се његов грчки народ у родном му Северном Епиру борио за своју слободу, нешто што се десило само на кратко. Наиме, Албанија је по ослобођењу од Отоманског Царства добила независност 28. децембра 1912. године што је потврђено Лондонским споразумом, који је обухватао и Северни Епир, где је већину чинило грчко православно становништво, који се одвојио од Албаније основавши Северну Епирску Републику 1914. године да би се опет уз помоћ Италије 1921. године Северни Епир вратио у састав Албаније. Због новонастале црквено политичке ситуације у Албанији васељенски Патријарх Мелетије IV шаље 31. марта 1922. године у Албанију Митрополита милитупољског Јеротеја и Синадског Христофора да би решили проблем, који се тицао оснивања Албанске Аутокефалне Цркве.
У Албанији Митрополит Христофор бива изабран за Митрополита Берата, док је Митрополит Јеротеј постао Митрополит Корче и њих двојица су 4. децембра 1923. године рукоположили у Корчи за Митрополита Драча чувеног албанског књижевника, научника и политичара Теофана Стиљаноса Мавроматиса (1882 -1965), надалеко познатог као Фан Ноли, који је једно кратко време био премијер албанске владе 1924. године и оснивач неканонске Албанске Православне Цркве на црквено-народном оснивачком Сабору у Берату 10-12. сепембра 1922. године.[2]
Иако је Васељенска патријаршија имала намеру да подари аутокефалију Албанској Цркви и да постави Митрополита Јеротеја за првог архиепископа албанског ипак се то није десило тих година због политичких околоности. Наиме приликом црквено-народног сабора јуна 1929. године донесен је Статут Албанске Православне Цркве, који је потврдила албанска влада, и озаконила објавивши у свом Службеном гласнику. У своме 14. чланку Статута се наводи да „ Архиепископ, Епископи, Архијерески намесници, велики митрофорни Економ, Генерални Секретар Светог Синода, помоћни клирици Архиепископа и Епископа морају бити крвљу и језиком Албанци и да су албански држављани.“[3]
Управо због те нестабилне политичке ситуације у Албанији тек је додељена аутокефланост од стране Васељенске патријаршије за време Патријарха Венијамина (1936-1946) Патријаршијским томосом од 17. априла 1937. Цариград, који је признао Аутокефалну Албанску Архиепископију са првим званичним Архиепископом Тиране, Драча и све Албаније Христофором Кисијем.[4] А Митрополит Јеротеј пошто није био Албанац бива протеран од албанских власти 3. марта 1929. године из Албаније и са благословом Васељенског патријарха Фотија II (1929-1935) настањује се на Светој Гори, као умировљени архијереј за литургијске потребе светогорске монашке заједнице.
Божијим промислом одвојивши се од светске политичке вреве и причасливши се тихој монашкој светогорској заједници Митрополит Јеротеј се у смирењу покорио вољи Божијој ступајући на нову службу у Врту Пресвете Богородице. На почетку се настанио у келији Светог Евстатија у области Милопотамос, која припада Манастиру Велика Лавра, где је у изгнаству боравио једно кратко време и васељенски Патријарх Јоаким III (+13. новембар 1912). У тој келији је био све до 1935, а затим је до свога блаженог упокојења боравио у келији Светог Елевтерија познатој као „Вулевтирија“ поред пристаништа скита Свете Ане, која исто припада Манастиру Велика Лавра.
У своме тритомоном издању познати светогорски писац „Великог Светогорског Старечника“, блаженопочивши монах Старац Мојсије наводи да је боравак Митрополита Јеротеја на Светој Гори био у „нестицању, у једноставности, у несреброљубљу, у подвижништву, у љубави ка богослужењима и у милостињи“. Заиста сву плату коју је примао од Грчке државе, која му је припадала као архијереју, одмах је раздавао сиромашним монасима на Светој Гори, наводи чувени светогорски игуман Манастира Дионисијата архимандрит Гаврил у свом делу „Лавсаик Свете Горе“.[5]
На дугим светогорским богослужењима до самог упокојења стајао је на архијерејском трону од 15 до 18 сати као свећа која непрестано гори у славу Божију. „Посматарајући га на богослужењима мислили смо да је потпуно победио жељу за сном, а то је било исто и у вези хране које врло мало узимао“ наводи игуман Гаврил. Био је „Архијереј сиромах“ који је сву своју имовину поделио тако кад се упокојио сва имовина коју су нашли био је један Свештени путир и Диск који је завештао Саборном Храму у Протату, једна икона за Саборни храм скита Свете Ане и мало хране које су поделили сиромашним монасима пустињацима. [6]
Најглавније послушање смиреног светогорског подвижника Митрополита милитупољског Јеротеја била су богослужења и рукоположења нових кандидата свештенослужитеља, јерођакаона и јеромонаха, као и узвођење у достојанства духовника, архимандрита и игумана светогорских свештеномонаха. Од смиреног и светог живота архијераја Јеротеја рукоположени су и највећи савремени подвижници и светитељи Цркве Православне у 20. веку. Ратне 1941. године рукоположио је у чин јеромонаха свог ученика грчког језика оца Софронија, потоњег оснивача општежитељног Манастира Светог Јована у Есексу у Енглеској и који је 2019. године уврштен у Диптих светитеља Православне Цркве. Свети Старац Софроније имао је велики благослов да му буде духовник Свети Старац Силуан и да буде 1930 године рукоположен у чин јерођакона од стране Светог Владика Николаја Велимировића. [7]
У скиту Свете Ане 1952 године Митрополит Јеротеј рукоположио је једне недеље двојицу монаха из братства Преподобног Јосифа Исихасте, за јеромонаха оца Харалмбија потоњег игумана Манастира Дионисијата и за јерођакона оца Јефрема потоњег игумана Манастира Филотеја и оснивача преко двадесет манастира у Сједнињеним Америчким Државама са Лавром Светог Антонија у пустињи Аризоне. У својим сећањима о свом Светом Старцу Јосифу блажене успомене Старац Јефрем наводи речи Старца Јосифа о Митрополиту Јеротеју: „ Децо моја, од овог светог владике хоћу да будете рукоположени, јер онај ко бива рукоположен добија духовне дарове од владике. Наслеђује и од старца, али и од епископа који га рукополаже, сходно вери коју има.“[8]
Сам Старац Јосиф Исихаста који је био одличан кувар, и кога су често звали на манастирске славе да кува, спремио је после Литургије за Митрополита Јеротеја и његовог ђакона рибу који је на позив Старца Јосифа дошао скроз од скита Свете Ане до Мале Ане, која иако доста далеко на стрмом месту није била препрека тад већ осамдесет-годишњем старцу Митрополиту Јеротеју да се без гунђање попне до келије братства Старца Јосифа и то после шест сати архијерејске службе коју је одстојао. Наводи за њега Старац Јефрем како је био „ свет, са позитивним настројењем, борбеним духом и страхом Божијим.“[9]
Рукоположио је још многе велике светогорске подвижнике, попут јеромонаха оца Хараламбија 1931. године који је постао игуман Манастира Симонопетре ратне 1941. године. Игуман Хараламбије (1891-1973) је био велики подвижник и ревнитељ вере Православне без трунке фанатизма и увек смирени поклоник манстирске заштитнице Свете Магдалене, чија се нетрулежна рука чува у ризници Манастира Симонопетра.[10] Такође је у Манастиру Велика Лавра 1939. године рукоположио у чин јерођакона и будућег Митрополита острва Ко Натанаила (1919-1978) , који је био ученик средње богословске школе Атонијада на Светој Гори.[11] На почетку Другог светског рата 1940. године рукоположио је и јеромонаха Максима Иверског ( 1904-1999) , родом из Трапезунта у Понту, који је постао духовник у шест светогорских манастира, Великој Лаври, Караклау, Ватопеду, Пантократору, Филотеју и Ивирону.[12] Пред крај рата у Манастиру Велика Лавра 5. Јуна ратне 1944. године рукополаже за јеромонаха оца Фотија Лавријота (1913-2010), за кога каже Митрополит Митилине Јаковос да је „блаженопочиши отац Фотије био јуродив као поједини Свети, који су се били луди Христа ради“.[13]
Заиста од светог корена изашле су и свете гране су се разгранале по читавој васељени, да од несуђеног првог архиепископа албанског до великог светогорског подвижника „Архијераја сиромаха“ Митрополита милитупољског Јеротеја који спуштајући своје освештане руке на аскетске главе светогорских монаха принио је плодове духовне борбе на часну трпезу Господњу кроз своју светогорску духовну децу попут Светог Старца Софронија, преподобног живота светогорских игумана Хараламбија Дијонисијатског, Јефрема Аризонског и многих других који су се показали достојни свештенослужитељи олтара Божијег. Чудесни су путеви Господњи, надомак светске славе Митрополит милитупољски Јеротеј бива отргнут од таштине овог света да би у Врту Мајке Божије био узнесен у небеску славу коју задоби добровољним сиромаштвом, небеским смирењем и поверењем у промисао Божији.
За време немачке окупације, када скоро нигде није било пшенице на Светој Гори, Митрополит Јеротеј имао је у својој Келији једну одређену количину, коју је делио свима монасима док је сам јео куване крумпире. Био је несреброљубив као истински монах и увек спреман свима да помогне, тако да је од своје ахијерејске плате скоре све раздавао сиромашним монасима показујући потпуну бестрастрасну мржњу према новцу. Годину дана пре свога упокојења немајући ништа да подари сиромашном калуђеру подарио му је своју једну једину расу.[14] Заиста угледајући се на древне Свете оце Православне Цркве постао им је сличан не само по подвигу већ и по несреброљубљу и милосрђу.
Свима мио и драг на Светој Гори, Митрополита Јеротеју често су посећивали у његовој келији Вулевтерија како монаси тако и цивили, а један од њих је био и цивилни управник Свете Горе г. Константин Констануполос (1951-1964) који га је посетио три недеље пре блаженог уснућа и нашао га у тешком болесном стању, иако он сам о својој болести није проговорио ни једну једину реч, како је сам сведочио управник на посмртној беседи у Протатском храму. Митрополит Јеротеј је пребачан јануара 1956. године у клинику Теодора Андреаду у Солуну, једну од најпознатијих клиника у Грчкој. У болници га је посетио 19. јануара архимандрит Серафим, игуман Манастира Светог Павла, где је често служио Митрополит Јеротеј. Нажалост због тешког здравственог стања убрзо се преставио у Господу осамдесетогодишњи Митрополит милитупољски Јеротеј склопивши телесне очи 31. јануара 1956. године.[15]
О упокојењу Митрополита Јеротеја, солунски Митрополит Пантелејмон I обавестио је одмах васељенског Патријарха Атинагору и Светогорску општину у Кареји. По примању вести о упокојењу Митрополита Јеротеја ванредно је заседала Свештена Општина Свете Горе, одредивши представнике који ће поћи у Солун да преузму тело блаженопочившег Митрополита Јеротеја, али због временских услова то није било могуће. Стога је у Солуну 31. јануара 1956. године одслужена заупокојена Литургија на којој је началстововао Митрополит солунски Пантелејмон I уз учешће Митрополита нубијског Антима и Агирокастра Пантелејмона у базилици Светог Димитрија.
Иако се Митрополит Јеротеј упокојио ван Свете Горе, ипак је Богородица благословила да Архијереј који је начаствовао запукојеном Литургијом буде светогорац, наиме Митрополит солунски Пантелејмон примио је монашки постриг 1921. године у келији Светог Георгија Каруци на Светој Гори а да беседу на опелу одржи Митрополит Агирокастра, из његовог родног краја Северног Епира. Такође је беседио и чувени професор Новог Завета и декан Богословског Факултета у Солуну др. Василије Јоанидис који је био исто родом из Премете као и Митрополит Јеротеј.[16]
Истовремено за време сахране у Солуну на Светој Гори у Протатском Храму у Кареји звона су посмртно звонила, а следеће недеље у истом храму у Протату одслужен је парастос Митрополиту милитупољском Јеротеју уз присуство свих представника 20 манастира, управника Свете Горе Кοнстанина Сп. Констануполоса и осталих државних представника, директора Богословије Атонијаде са наставним особљем и ђацима, као и безброј монаха и верника. Цивилни управник К. Констануполос нагласио је у беседи да је Митрополит Јеротеј био: „ пример архијереја који је своје дужности обављаво ревносно, а на свеноћним бдењима сву ноћ је одстајао на архијерејском трону без да га и на један секунд напусти…својим животом је био понос Цркве, био је од оних људи који су Православље високо уздизали. И то свуда ма где год је служио, да ли у Малој Азији, Понту, у Корчи, свуда где су га послали увек је био први и за пример.“[17]
Нека би успомена на Митрополита милитупољског Јеротеја Светогорца била вечна и овде на земљи јер је читавим својим бићем волео Пресвету Богородицу којој је неуморно служио до последњег свога издисаја у Њеном Светогорском врту као вредни градинар, а сада се заједно са Њом весели у Царству небеском славећи једног Бога, Оца, Сина и Духа Светог, Тројицу једносушну и нераздељиву. И да поновимо за крај речи управника Свете Горе К. Констануполоса изговорене на парастосу Митрополиту милитупољском Јеротеју: „Свети Старче, одлазиш од нас. Ово Μесто осећа себе као сироче. Али тамо куда идеш, немој заборавити Свету Гору у којој си живио и служио пуних двадесет пет година. Немој да заборавиш да се молиш Господу Сила да надгледа са Небеса и утврђује овај виноград који је посадила Богородица.“[18]
Архимандрит Евсвевије Меанџија
[1]ΜΟΝΑΗΟΥ ΜΩΥΣΕΩΣ ΑΓΙΟΡΕΙΤΟΥ, ΜΕΓΑ ΓΕΡΟΝΤΙΚΟ, ΤΟΜΟΣ Β, 1984-2000,ΜΥΓΔΟΝΙΑ-ΚΑΑΡΥΕΣ, ΑΓΙΟΝ ΟΡΟΣ 2011,стр.545
[2] ΓΚΕΡΓΚΗ ΣΙΜΑΚΟΥ (Π. ΔΑΝΙΗΛ), “Ο Θεοφάνης Μαυρομάτης (Φαν Νόλι). Επιπτώσεις των Εθνικιστικών τάσεων στη μετάλλαξη της εθνικής συνειδήσεως και πίστεως”, ΘΕΣΣΑΛΟΝΙΚΗ 2011,стр.65
[3] ΠΑΠΠΑ ΦΙΛΑΡΕΤΗ,ΜΠΧ ΕΡΓΑΣΙΑ « Η ΟΡΘΟΔΟΞΗ ΠΙΣΤΗ ΣΤΗΝ ΑΛΒΑΝΙΑ ΑΠΟ ΤΗΝ ΑΠΕΛΕΥΘΕΡΩΣΗ ΤΗΣ ΧΩΡΑΣ ΤΟ 1912 ΕΩΣ ΤΟ 1944», ΘΕΣΣΑΛΟΝΙΚΗ 2014, стр.34
[4] Претходно, стр. 39
[5] ΓΑΓΡΙΗΛ ΔΙΟΝΥΣΙΑΤΟΥ ΑΡΧΙΜ., ΛΑΥΣΑΪΚΟΝ ΤΟΥ ΑΓΙΟΥ ΟΡΟΥΣ, ΒΟΛΟΣ, 1953, стр.22-23
[6] ΜΟΝΑΗΟΥ ΜΩΥΣΕΩΣ ΑΓΙΟΡΕΙΤΟΥ, ΜΕΓΑ ΓΕΡΟΝΤΙΚΟ, ΤΟΜΟΣ Β, 1984-2000,ΜΥΓΔΟΝΙΑ-ΚΑΑΡΥΕΣ, ΑΓΙΟΝ ΟΡΟΣ 2011,стр.545-551
[7] ΜΟΝΑΗΟΥ ΜΩΥΣΕΩΣ ΑΓΙΟΡΕΙΤΟΥ, ΜΕΓΑ ΓΕΡΟΝΤΙΚΟ, ΤΟΜΟΣ Γ, 1984-2000,ΜΥΓΔΟΝΙΑ-ΚΑΑΡΥΕΣ, ΑΓΙΟΝ ΟΡΟΣ 2011,стр.1351-1352
[8] ΓΕΡΟΝΤΟΣ ΕΦΡΑΙΜ ΦΙΛΟΘΕΪΤΟΥ, Ο ΟΣΙΟΣ ΓΕΡΟΝΤΑΣ ΜΟΥ ΙΩΣΗΦ Ο ΗΣΥΧΑΣΤΗΣ, Ι.Μ. ΑΓΙΟΥ ΑΝΤΩΝΙΟΥ, AΡΙΖΟΝΑΣ USA 2020,стр.364
[9] Претходно стр. 366
[10] ΜΟΝΑΗΟΥ ΜΩΥΣΕΩΣ ΑΓΙΟΡΕΙΤΟΥ, ΜΕΓΑ ΓΕΡΟΝΤΙΚΟ, ΤΟΜΟΣ Γ, 1984-2000,ΜΥΓΔΟΝΙΑ-ΚΑΑΡΥΕΣ, ΑΓΙΟΝ ΟΡΟΣ 2011,стр.865-866
[11] Претходно, стр. 937-940
[12] Претходно,стр.1493-1497
[13] П.ΘΕΜΙΣΤΟΚΛΕΟΥΣ ΣΤ. ΧΡΙΣΤΟΥΔΟΥΛΟΥ, ΔΡ Θ., «ΠΑΠΑ-ΦΩΤΗΣ ΑΛΥΡΙΩΤΗΣ, ΣΗΜΕΙΟΝ ΑΝΤΙΛΕΓΟΜΕΝΟΝ, ΠΑΝΑΓΙΑ Η ΚΟΣΜΟΣΩΤΕΙΡΑ-ΑΘΗΝΑ, 2018,стр.9
[14] ΦΙΛΟΚΑΛΙΚΕΣ ΣΕΛΙΔΕΣ – ΜΙΛΗΤΟΥΠΟΛΕΩΣ ΙΕΡΟΘΕΟΣ (1874 -†1956) – ΜΕΡΟΣ Α’, https://www.parembasis.gr/index.php/el/menu-teyxos-270/5630-2019-270-14
[15] ΑΓΙΟΣ ΠΑΥΛΟΣ, Ο ΞΗΡΟΠΟΤΑΜΙΤΗΣ, ΑΓΙΟΡΕΙΤΙΚΟΝ ΠΕΡΙΟΔΙΚΟΝ 57, ΦΟΙΝΙΚΗΣ-ΘΕΣΣΑΛΟΝΙΚΗ,1956, стр.52-55
[16] ΑΓΙΟΣ ΠΑΥΛΟΣ, Ο ΞΗΡΟΠΟΤΑΜΙΤΗΣ, ΑΓΙΟΡΕΙΤΙΚΟΝ ΠΕΡΙΟΔΙΚΟΝ 57, ΦΟΙΝΙΚΗΣ-ΘΕΣΣΑΛΟΝΙΚΗ-1956, стр.52-55
[17] Претходно , стр. 53-54
[18] Претходно, стр. 55
