На данашњи дан, 1. октобра 1914. године Турска је , као савезница Централних сила у Првом свјетском рату ,затворила Дарданеле за бродове земаља Антанте.
Дарданели је веома уски морски пролаз у сјеверозападној Турској, који повезује Егејско море са Мраморним. Вода тече у оба правца дуж овог морског пролаза: од Мраморног према Егејском мору путем површинске струје, а у супротном правцу путем подводне, дубинске струје. Попут Босфора на сјеверу, Дарданели раздвајају Европу од Азије, док између ова два мореуза лежи Мраморно море. Од давних времена то мјесто се назива Хелеспонт. Персијски цар Ксеркс је током Грчко-персијских ратова спремио огромну флоту и армију за инвазију Грчке. Херодот је тврдио да их је било 2 милиона, али вјероватније је да је било око 250.000 војника. Да би могао из Мале Азије доћи до Грчке, требало је прећи Хелеспонт. Звао је најбоље градитеље мостова из свих дјелова свог царства да премосте Хелеспонт. Таман кад су премостили Хелеспонт, велика олуја је срушила те мостове. Да би му војска прешла Хелеспонт он користи умјесто правих мостова, мостове од бродова. Поређао је толико бродова преко Хелеспонта, да га је премостио.
Кад је у Монтреу 1936. године усвојена конвенција, Босфором је дневно пролазило 17 бродова, садашња просјечна бројка је око 140. Међу потписницима овог акта биле су Краљевина Југославија и значајнији морепловци: Турска, СССР, Велика Британија, Француска, Јапан, Румунија, Бугарска и Грчка. САД је тада била незаинтересована: одбила је да учествује, па и да пошаље посматрача. Конвенција, које се држе бродски капетани, а још више дипломате, политичари и адмирали, прецизно прописује:
„У доба мира и у доба рата, ако Турска није зараћена страна, сви трговачки бродови под ма којом заставом и са ма каквим товаром, без икакве формалности и без икаквих посебних дажбина, дању и ноћу, уживају потпуну слободу пловидбе кроз мореузе (Босфор и Дарданели). У доба мира допуштена је слободна пловидба и за све лаке ратне бродове. Што се тешких тиче, они могу пролазити само по одређеној процедури. Државе које не излазе на Црно море не смију одједном упутити више од девет бродова“.
„Млади султан Мехмед II прво је освојио и утврдио обале мореуза да би 1453. године освојио и сам царски Константинопољ. Следећих неколико вјекова било је релативно мирно на Босфору. Тако је било док је турска сила држала све обале Црног мора и све док на њих, Кајнарџијским миром 1774. године, није поново избила царска Русија, освојивши слободу проласка кроз Босфор. То је био почетак онога што називамо „проблемом мореуза“ и што ће као дио такозваног „источног питања“, замршеног сплета ратова и преговора, нагодби и закулисних игара, обиљежити готово читава два вијека европске историје.
Приредио: Миомир Ђуришић
