Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у патријаршијској капели, 10. септембра 2009. године
Свети апостол Павле, у посланици Галатима, каже нам: „Не од људи или човјека, него од Исуса Христа и Бога Оца, који Га је васкрсао, свједочим вам и благовијестим велику и свету истину.“ Велику и свету тајну Христовог рођења, Христовог васкрсења, Његовог присуства међу нама и Његовог вазнесења и велику и свету тајну о Оцу, и Сину и Духу Светоме, о царству небескоме и свим другим светим истинама које су нам отркивене не од људи и не од човјека, и не од Павла, који је само сасуд и преносилац тих светих истина, које су дароване Духом Светим, преко Господа и Спаса нашега, Исуса Христа. Те свете истине нама се дарују и саопштавају преко Духа Светога, животворнога духа који оживљава, који васкрсава, који посвећује. Духа Божијега, Духа Истине, Духа живоноснога и животворнога, за разлику од онога другога духа који помрачује и који оскранвљује човјеково срце и човјеков ум, који лишава човјека душевнога и тјелеснога здравља, лишавајући га и вјечнога царства Божијега, помрачујући га и од Бога и од његове природе га отуђујући.
Дух Свети, који говори кроз пророке. Кроз апостоле, кога је Господ послао као Духа Утјешитеља с једне стране, онај Дух који је дарован Цркви Божијој, који је дарован нама крштенима, силом Божијом, за разлику од онога Духа о коме говори данашње свето Јеванђеље. А то је онај легион духова који су се уселили у гадаринског болесника и бјесомучника, једно од најпотреснијих свједочанстава о том злом и демонском духу, који унаказује људску приоду и људско биће. Записано је, у право, у светом Јеванђељу по Марку, које смо данас читали, Јеванђеље о човјеку Гадаринцу, који је, испуњен том демонском силом, раскидао окове у које су га везивали, толико је била моћна та демонска сила. Међутим, када се Господ појавио, у једном тренутку, сва та сила демонска је утихнула и сила Христова се пројавила кроз Христово присуство, сила Духа Божијега. И тако је тај несрећник, ђавоимани, муњевито је пришао Господу и чуле су се чудне ријечи из уста његових: „Исусе, Сине Божији, зашто ме мучиш?“
А Господ га пита: „Како ти је име?“
„Легион ми је име.“ И заиста, у том човјеку је било безброј злих духова. И на крају, Господ, који се у том тренутку молио, Он је ту демонску силу укротио и изагнао из тог бјесомучника и онда су демонске силе, на њихову молбу, напустиле човјека и уселиле се у крдо свиња, које се стропоштало у језеро. А тај исцјељени човјек је пао пред ноге Христове, молећи Га да му допусти да иде за Њим. А Господ му је рекао: „Врати се дому своме и приповједај шта је Бог учинио за тебе.“
Дакле, не шта је човјек учинио за њега, него шта је Бог учинио за њега. Тиме је Господ посвједочио и Своје божанство, божанство Оца Свога и Оца нашега и божанство Духа Светога, којим је демонска сила напустила овога несрећника и уселила се у свиње. Велики словенски писац, апостол словенски, Достојевски, написао је књигу Зли дуси. И мото те књиге су у право ове ријечи из Јеванђеља Христовог. Све што је Достојевски записао има за мото цитате из Новог завјета, и његова Браћа Карамазов је дио тога, а нарочито ова књига о злим дусима. Достојевски, на један Богонадахнути начин, открива законе духовне који господаре човјеком и људском природом. Он открива шта се догодило и шта се догађа не само са његовим савременицима и са оним личностима које он описује, попут Кирила који стреми ка самоубиству, него шта се догађа са људима, са народима, када демонска сила, која се уселила у свиње, када се она усели у људе народе. Достојевски је написао то дјело у 19. вијеку, али није ништа друго урадио него је прорекао све оно што ће се догодити и што се догодило са Русијом у 20. вијеку, у вријеме Бољшевичке револуције. Открио је Достојевски да се демонска сила, која се некад усељавала у свиње, уселила у читаве народе. Демонске идеје, сатанска сила, која је покушала, као и свагда што је чинила, да људе и народе одвоји од Бога, да убије Бога у њима, да намјесто Духа Светога усели демоне, који разарају, обезбражују, оскранвљују и обесвећују људску природу, онечишћују људски ум, људску душу и људски разум.
У наше вријеме, недавно упокојени Станко Поповић, један од дивних српских књижевника, написао је сличну књигу под називом Свињски ујед, која је наставак оне чувене класичне књиге наше крижевности, Књиге о Милутину, коју вам савјетујем да прочитате, и ту књигу, а и ову књигу Свињски ујед, гдје он описује нашу ондашњу револуцију, демонизовану и ђавоиману револуцију, која је покушала да читав народ претвори у оног бјесомучника гадаринског. И он то описује на начин на који је Бог њега обдарио. Описује како је једног од јунака његове књиге ујела свиња, свиње које су послије рата отимали од народа и многе затварајући и убијајући. Једна од тих свиња је ујела главног јунака и, да буде интересантније, тај главни јунак је бивши богослов и студент теологије, који се опредјелио, под утицајем времена и идеологије, за комунизам. Другим ријечима, одрекао се Духа Светога, Духа Божијега и, свјесно или несвјесно, кренуо путем демонске силе, оваплоћујући демонску идеологију у биће свог народа. И њега, дакле главног јунака, ујела је свиња и наједанпут, очевидно, почела је да се буди савјест тога несрећника и он се, на крају, као и гадарински бјесомучник, отријезнио и вратио се путу Божијем.
Дакле, демонска сила која покушава да уништи и да оскрнави човјека, да отуђи човјека од Бога и да га подчини својој власти, својем демонском насиљу и својој демонској тиранији. Дакле, и Достојевски, и наш Станко Поповић, ништа друго не раде него тумаче оно што је записано у светом Јеванђељу, откривајући велику и свету истину да је
Господу нашем, који нас је обдарио Својим Духом Светим, који нам је подарио светињу која нас чува од сваке трулежи, од бесмисла, од распадања, од смрти, од ништавила, Њему који је диван у светима Својим, који је диван у Светоме Мојсију Мурину, кога данас прослављамо, бившег разбојника, који је такође био демонизован, али је постао један од подвижника и који је на крају пострадао од истих разбојника. А када су му говорили да напусти манастир, он је рекао: „Не. Ја сам био некада какви су и ови разбојници, па је вријеме да своје гријехе искупим пред Богом.“ И био је сасјечен на комаде, са још шесторицом својих монаха, испуњен Духом Божијим, Духом Светим, ослобођен од демонскога дјејства. Тако и Свети Саво, који је био Србин, које је одавде кренуо и стигао, у 14. или 15. Вијеку, до руског манастира и тамо се подвизавао. Носилац Духа Светога, као и његов имењак, Свети Сава, Архиепиксоп и просветитељ српски.
Нека би тај Дух Божији нас испунио, као што је испунио и данас нашег новог ђакона Стефана, који носи име Првомученика Стефана. И у том имену је његова судбина, његово биће, да буде овјенчан славом Божијом и духом саможртвене љубави према Господу, као што је такав био и Првомученик Стефан. Нека би Господ и њега укријепио и свима нама дао Духа Светога, животворнога, у све вијекове нашега живота и у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт: Данило Балабан
