Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цетињском манастиру, 30. августа 2020. године
У име Оца, и Сина и Светога Духа. Ми хришћани се опредјељујемо за оно на шта је позвао Господ, у Јеванђељу данашњем, једнога младића, који Га је питао: „Шта да радим да бих задобио живот вјечни.“ А Он му каже да испуњава заповјести и наводи све оне заповјести из Декалога пророка Мојсија. А младић ће рећи: „Ја сам све то урадио. Шта ми још ваља чинити?“
А Он погледавши га и завољевши га, каже му: „Ако хоћеш савршен да будеш, онда иди и продај све што имаш и ходи за мном.“
Богат младић, имао је велико имање, па му није било лако да се одрекне тога имања. Па ће Господ рећи: „Тешко је богатоме ући у царство небеско.“
Хришћани су они који узимају крст Христов и који иду за Њим. То је њихово опредјељење било кроз вијекове, а тако је и данас. Хришћани су они који благосиљају царство Оца, и Сина и Духа Светога, који се једино живоме Богу клањају и Њему јединоме служе. Благосиљају Онога који је њих благословио, који се у њих уселио тајном Крштења и који их је запечатио печатом Духа Светога, животворнога. Господ Христос, који је небески Син, Јединородни од Бога Оца, Он је сишао са небеса и постао један од нас. Примио је на Себе људску природу човјека смртнога, пролазнога и ништавнога и обогатио га богатством вјечним и непролазним, то јест самим Собом. Својом божанском силом, Својом божанском љубављу, обогатио је свеукупну творевину Собом, не зато што је кроз Њега све што постоји настало, него јер је Он тај који божанској творевини, а нарочито најсавршенијемм бићу у божанској творевини, човјеку, подарио самога Себе. Човјека је створио по лику и по подобију Своме. Он који је икона Оца вјечнога и непролазнога, Он је човјека створио по Својој сливи и прилици. И тако је човјека призвао да буде свети, рекавши, између осталог: „Будите свети као што је свет ваш Отац небески.“
На светињу и на светост је позван човјек, и то не на обичну људску врлину, него на ту божанску врлину, тај божански дар светости. Човјек је призван да поштује светињу божанске творевине, јер је у њој уграђен једини свети. Позван је да поштује најсветије биће овдје на земљи, а то је човјек, створен по лику и по подобију Божијем. Човјек је створен светиње Божије ради, да приноси све оно што је добио од Бога и да тим светињама узраста према Богу. А светиње Божије су свети Божији храмови и све оно што су људи завјештавали живоме и истинитоме Богу. Тако да су хришћани призвани у свако вријеме, од данас па до сјутра, и кроз свако вријеме да узрастају том светињом и да се једино Богу клањају и једино Њему служе, да дају цару земаљском оно што њему припада. Како каже народ: „Цару пару, а Богу, Оцу, и Сину и Духу Светоме све што човјек јесте и што има“, то јест своју душу и своје биће да принесе Богу на дар.
То је оно што су хришћани изгласали самим својим крштењем, миропомазањем и што су изгласали кренувши за оним који је Пут, Истина и Живот, Христом који је ради нас постао човјек, који се преобразио ради нас, да би Својом вјечном свјетлошћу Свога божанскога лика преображавао и препорађао људску природу, чистећи је од сваке загађености душевне и тјелесне. И Он је разапет ради нас. Другим ријечима, открио се као Бог љубави. Он не тражи да му служе, него Он служи и не само да служи него и живот Свој полаже за ближње Своје. То је оно на шта је призвао и Своју дјецу, Цркву Своју и тијело Своје је позвао на ту Христолику љубав, љубав према Богу и љубав према ближњима. Божанска љубав, љубав која не тражи своје, која се не горди, која се не надима, љубав која није заљубљена у пролазне земаљске и ништавне ствари, у богатство земаљско, него љубав која је заљубљена у живога и истинитога Бога и која је заљубљена у свако људско биће и свеукупну божанску творевину. Зато када хришћани гласају, па и данас, они гласају за ту божанску љубав, за Бога као вјечну љубав и за ту љубав једних према другима и за љубав према светињи божанске творевине, према светињи свакога људскога бића, јер сваки човјек је наш брат и наш вјечни сабрат, и за љубав према светињама и ономе што је Богу принијето на дар. Овдје на земљи то су свети Божији храмови и све оно што је завјештано живоме Богу.
То је оно чему се клања сваки хришћанин у свим земаљским народима и свим историјским временима, па и овим данашњим временима, то је оно чему је човјек призван да служи и за шта треба да гласа: за своје вјечно и непролазно достојанство, за богатство које је непролазно и непотрошиво. Да гласа, дакле, за Христа Бога, живога и истинитога, да ходи за Њим и да узраста у мјеру раста висине Христове, а то је безмјерна мјера, то је мјера људскога усавршавања и узрастања, безмјерна мјера Христова. Богочовјечанска мјера је она мјера у којој је човјек призван да узраста, од малога до великога, у све дане свога живота. Једино Њему да се клања, једино Њему да служи, једино да се Њиме испуњава, Његовом силом божанском, Његовом божанском љубављу и кроз ту божанску љубав да заволи сву божанску творевину, да је поштује. А позван је да заволи и светињу божанске творевине, људско биће и људски лик, и све оне светиње којима је Бог обдарио људе овдје на земљи.
Томе Господу, Оцу, и Сину и Духу Светоме, Богу љубави, који нас је призвао да будемо свети као што је Он свет, Њему нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
