Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Жањиц, 16. августа 2014. године
Ево нас опет, браћо и сестре, на овом светом мјесту, на острву званом Жањиц, посвећено Пресветој Богородици и њеноме светоме Ваведењу. И ова светиња древна, као и све друге светиње, почевши од Христове Голготе, вијековима је служила распетоме Христу, Христовој Голготи и пролазила Христову Голготу, а у исто вријеме свједочила радост, непролазну и непобједиву, Христовог васкрсења. Жањиц, не знам поријекло те ријечи, могли би етимолози да трагају за њом, али мене она подсјећа на оне жетве Господње, на које је призвао Господ. Прво је призвао на сијање сјемена Божијега. Други су који сију сјеме, а други су који жању. И рекао је Господ: ,,Жетва је много, а посланика мало.“ Тако је било и у Његово вријеме, тако је и данас много жетве, јер сва васељена је житница и простор гдје треба да се жање жетва Господња, а жетеоци су анђели небески и сам Господ, свети апостоли, свети пророци, а и ми, они који настављају њихово свето дјело, попут њих, сијемо сјеме ријечи Божије и истине Божије, сјеме вјечнога и непролазнога живота и ми или неки послије нас они ће жети ту жетву Господњу.
И отуда је ово мјесто добило назив Жањиц. Ту гдје је сијано сјеме Божије, гдје је спомињање Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, настављно кроз вијекове, кроз служење Свете службе Божије, Свете литургије и гдје је такође и жетва Господња била и остала, јер сви они који су се овдје подвизавали, чија су имена записана у књигу живота, они су и по својима срцима, сијали сјеме науке Христове и који су жњели и који су такође били жетва Господња. Благодарећи њиховом труду, њиховој вјери, њиховој жртви христоподобној, могла је ова светиња и да умире као пшенично зрно и да бива прикована на распеће, али да, у исто вријеме, поново васкрсава, као што је и у ово наше вријеме васкрснула, да васкрсава вјером и живљењем по вјери и по закону Божијем. Да се на њој прославља име Божијем и да се на њој спомиње Пресвета Дјева, она која је родила Господа нашега, а у исто вријеме да се прослављају свети Божији угодници, апостоли, ученици, преподобни оци Христове Цркве.
Ми данас славимо Исакија, славимо Далмата и Фауста, дивне подвижнике. Исакије, који је у Цариграду основао обитељ која је се звала далматска, по том Далмату, његовом ученику, а и Фауст се подвизавао у тој обитељи. Прослављамо данас и мало знаног нама људима, али Богу препознатог, евнуха Козму, који је бескрајно волио ријеч Господњу и који је читавог живота трагао да му се објасни и протумачи ријеч Божија, ријеч Светога писма. И остало је записано да је ишао у неку далеку пустињ код Теофила пустињака, да га пита, а то је добро питање и морам да признам да ни ја нијесам имао одговор на то питање и тек сам добио одговор читајући житије евнуха Козме. Дакле, питао га је шта значе оне ријечи када је апостол Петар узео нож и посјекао ухо ономе Малху и када му је Господ рекао: ,,Врати нож. Онај који се ножа лати од ножа ће погинути.“ Али прије тога је питао Своје ученике колико ножева имају и Петар је рекао: ,,Имамо два.“
А Он је рекао: ,,Доста је.“
Шта значе та два ножа којих је доста? И Теофил одговара Козми: ,,Два ножа је дјело и живот по Богу и по Јеванђељу и живљење по заповјестима Божијим, а друго је виђење.“ Као што су говорили Свети оци, пустињаци, да је дјело пут који нас узводи ка Боговиђењу, ка виђењу тајне Божије. Дакле, та два ножа су врлине, живљење по врлинама Божијим и, с друге стране, кроз те врлине постизање тајне Боговиђења, виђења Господа. Дивно тумачење овога Козме Евнуха, као што је дивно житије Антонија Римљанина, који је живио у она времена када се Римска црква одвојила од једне Свете, саборне и апостолске цркве, од васељенске Цркве истока. И он је пострадао јер није прихватио оне заблуде на којима је утемељено то одвајање. Међутим, подвизавао се и до последњег свога издисаја служио Господу и постао је један од дивних Његових жетви, уграђених у вјечно Царство небеско. А и ова светиња је пролазила слична искушења каква је пролазио и Антоније Римљанин, али је увијек остајала на оном каменом станцу, на тврдој Божијој вјери, на вјери православној, као и Пресвета Дјева, која је Господа родила и други свети Божији људи и увијек изнова рађа и препорађа душе жедне и гладне живога Бога.
Молитвама светих које данас прослављамо, Светога Козме и Антонија, Исакија, Фауста и Далмата, нека би Господ и нас удостојио да будемо жетва Господња, да нас овај Жањиц Христу Богу приведе, да би Њему служили у све дане свога живота, до последњег издисаја, клањајући се Оцу, и Сину и Духу Светоме, Богу нашем, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
