У недјељу 4. по Педесетници, на празник преподобног Атанасија Атонског и обретења моштију преподобног Сергија Радоњешког у Саборном Храму Вазнесења Господњег на Топлој у Херцег Новом служена је Света литургија.
Началствовао је нови архијерејски намјесник херцегновске општине протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, а саслуживали су му старјешина храма протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, протопрезвитер Владан Пантелић, презвитер Зоран Миљанић и ђакони Јован Васић и Ненад Ковач.
На Светој литургији су одговарали чланови хора „Св. Сава“ из Херцег Новог.
Након прочитаног јеванђелског зачала, вјернима се обратио отац Обрен бесједом о великој вјери капетана у нади на оздрављење његовог слуге.
„Данас смо чули ову светојеванђелску причу о капетану који се сусрео са нашим Господом исусом Христом у Капернауму, гдје се сусрео један незнабожац са самим Господом, а то нам се казује у овој причи гдје Господ каже: Такве вјере ни у Израиљу не нађох, а Израиљ је био изабрани божији народ“, рекао је отац Обрен напоменувши да је капетан био припадник многобожачког народа, али да се у овом дијалогу огледа Божија брига за сваког појединца.
Додао је да се ова прича односила на једног човјека, али је у њој сабран свако од нас и цио људски род. „Ова прича нам показује шта значи имати праву вјеру“, нагласио је и додао да, када долазимо у храм Божији, и ми подражавамо капетана јер долазимо да се сретнемо са Господом и да кад изађемо из храма, тако сједињени и облагдаћени, носимо свој крст.
Рекао је да наша вјера треба да буде смирена и кротка, као код овог капетана, која се осликава када он каже да Господ само може да каже ријеч и да ће слуга његов оздравити. „Зато и долазимо у храм, да покажемо праву вјеру и смирено повјерење да ћемо га овдје наћи, а када га нађемо онда је Он свуда са нама“, нагласио је отац Обрен и додао да је сваки храм у који улазимо, парче неба спуштеног на земљу.
Након Свете литургије отац Радомир је новопостављеном пароху и намјеснику оцу Обрену пожелио добродошлицу рекавши да је велика радост што је на данашњи дан отац Обрен служио прву литургију као парох херцегновски.
„Сви знате оца Обрена, нема потребе да га представљам, он је угледни свештеник наше Митрополије, човјек који је по свему скроман, а он је данас и у својој бесједи управо и говорио о скромности“, рекао је отац Радомир. Истакао је такође како је отац Обрен узоран и као отац и као супруг и као парох, што је и показао службом на Цетињу 20 година, а благословом Митрополита сада је у Херцег Новом.
„Драго нам је што је он овдје са нама зато што ми утврђујемо духовно овај град и требају нам свештеници најбољи које имамо и хвала Богу да нам је Митрополит послао једног од најбољих“, рекао је отац Радомир и такође обавијестио вјерни народ да ће отац Обрен бити старјешина руског храма, Фјодора Ушакова и да ће бити архијерејски намјесник, нагласивши да је добро да се млађи људи постављају на одговорна мјеста.
„Драго ми је, оче Обрене, што си ту са нама, а драго ми је што, у вријеме кад сам ја одлазио са Цетиња, ти си остао на тврдом мјесту и што си служио вјерно нашем Митрополиту Амфилохију и што си остао до краја њему вјеран, будући да си био поред њега и уз њега све до његове овоземаљске кончине“, рекао је отац Радомир оцу Обрену и додао да иако је отац Обрен млађи, он је сигуран да ће искуство оца Обрена допринијети подизању Црквене Општине на још већи ниво.
Додао је да разлог томе није само отац Обрен, већ и његова породица: „Ивана је завршила теолошки факултет, једна добра и вјерна попадија, која је радила у Светигори и у Цетињској богословији и сигуран сам да ће она помоћи да и ове младе нараштаје привежемо за храм.“
Отац Обрен је захвалио оцу Радомиру и народу Херцег Новог на дочеку рекавши да је почаствован и Богу благодаран на великом дару и благослову да послије двадесет година служења на Цетињу поред Митрополита Амфилохија обавеза у Митрополији, да га Бог доведе међу дивни и благословени народ Боке.
„Некако моје срце је увијек ишло ка овим крајевима и некако сам се ту заиста увијек осећао као свој међу својима“, нагласио је.
„Мој живот, као што је рекао отац Радомир и програм свакога свештеника је управо Свето Јеванђеље да проповједамо, ријеч Господњу. Да учинимо овај свијет бољим, прво мијењајући себе, па онда све око себе. Тако да мој програм је Јеванђеље, Света литургија коју служимо, да се Богу молимо, да се заједно спасавамо, да једни без других не можемо доћи до царства небескога“, рекао је отац Обрен.
„Хвала вама дивни, благословени народе на овој топлој подршци и добродошлици. Хвала вам и нека свима вама и овоме братству, овога храма и овога града и овом дивном благословеном народу буде на многаја љета“, закључио је нови парох и намјесник херцегновски.
Тијана Лекић / чтец Ђорђе Павловић
Цјелокупна бесједа оца Обрена Јовановића:
У име Оца, и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, драга дјецо, ево данас, у овој четвртој недјељи по празнику Свете Тројице, по Духовима, чули смо ову светојеванђељску причу коју нам је описао апостол и јеванђелист Матеј, о капетану који се сусрео са Господом нашим, Исусом Христом, у Капернауму, гдје се срео један незнабожац са самим живим Господом. А то нам се управо казује и у овој причи гдје Господ похваљује његову вјеру и каже: ,,Овакве вјере ни у Израиљу не нађох.” А Израиљ је био изабрани Божији народ, а капетан, овај који је пришао Господу, је сигурно припадао тадашњем римскоме народу, који је био незнабожачки. Ова нам прича говори о једној великој ствари-колико је значајна вјера у Господа за свакога појединца, за свакога од нас и за све као људе Божије и за читаву заједницу и творевину Божију. Овдје видимо да ова прича, која се односила на једног човјека који је разговарао са живим Богом, а која се односила на његовога слугу који је био болестан, управо у овој причи је сабран свако од нас. И ја, и ти и читави род човјечански. Видимо шта значи имати праву вјеру. Праву вјеру кам имамо она нас води на право мјесто.
Као што смо и ми јутрос ишли на Свету Литургију да се сусретнемо са живим Господом, јер смо се припремили постом и молитвом да се сјединимо с Њим кроз свету тајну Причешћа. И управо тиме на неки начин подражавамо и овог капетана, само што смо ми у правој вјери. А и он, који није познавао законе тадашње старе вјере, Старога завјета, он је осјетио да је Господ истинити и прави Бог. И зато је дошао код њега да затражи да његов слуга оздрави. Управо и ми, када долазимо у храм Божији, управо подражавамо капетана овога, јер долазимо самоме Господу. Долазимо да се сретнемо са Њим лице у лице. Да загрлимо Господа, да га примимо у себе, да би онда кад изађемо из храма Божијега тако сједињени, облагодаћени, могли да носимо тјескобу овога живота. Сваки од нас носи свој крст на овај или на онај начин, да нам живот буде љепши, лакши и благословенији. Да волимо ближњега свога, да радимо добра дјела, да ако нисмо нешто добро урадили да се покајемо и да из храма изађемо очишћени. А ова прича нас учи још једној стври – каква треба наша вјера да буде?
Наша вјера треба да буде смирена, кротка, као и од овога капетана. Он каже Господу да му је болестан слуга његов и Господ каже: ,,Ево доћи ћу у дом твој да га исцјелим.” А он знајући да је грешан и недостојан тако велике посјете самога Господа каже: ,,Не Господе, и ја сам капетан, ја сам неко ко има власт. Па кажем једном слузи: ,Уради oво.’ и онд уради. Ти само кажи ријеч и оздравиће слуга мој.’’
Заиста је то велика вјера и велико повјерење у Господа. И она треба да нас научи овај примјер да такву вјеру и ми имамо. Вјеру кротку, вјеру смирену, да имамо бескрајно повјерење у Господа. Да није увијек потребно да Господ уђе у наш дом на такав начин да Га ми молимо: ,,Дођи Господе!’’ Него управо да ми дођемо Господу, да се сјединимо с Њим. А зато управо и долазимо у храм да покажемо праву и истиниску вјеру и смирено повјерење и вјеру у Господа. Да ћемо Га овдје наћи, а кад Га овдје нађемо да буде свуда са нама. А гдје ћемо Га боље наћи у овом свијету него на светој Литургији, у светоме Причешћу, у светоме храму, јер сваки храм у који улазимо је управо парче неба спуштено на земљу. Зато се и ово парче земље освештава посебним молитвама и благословом архијереја, свештеника и народа Божијега, и ово постаје парче неба на земљи. И заиста је дивна била вјера овога незнабошца, који нас словесне, који смо у правој вјери, треба да научи каква треба вјера да нам буде. Да нам буде смирена, да имамо бескрајно повјерење у Господа и да Га молимо да нам помогне увијек у нашем животу, а то управо радимо када долазимо у свети храм, то увијек радимо када се молимо у своме дому, то увијек радимо када се молимо и када Га призивамо било гдје гдје се слави име Господње, а ми хришћани смо управо призвани да славимо Господа гдје год били, што год радили, призивали благослов Његов да би нам било лакше.
И заиста, видјели смо какви су плодови те смирене вјере. Оздрави овај слуга капетанов у онај час и каже Господ: ,,Велика је била твоја вјера.” Могао је Господ, као што је рекао, доћи у његов дом. И као што Господ хиљаду пута куца на домове наше, на срца наша када и ми некад заборавимо на Њега, и када Га не призивамо па Он тражи ону залуталу овцу, тражи ако смо заблудјели, тражи, он куца у наше срце да уђе у њега да би нас исцјелио. Али када имамо праву вјеру, истиниту вјеру, онда смо ми они који требамо да покажемо то смирење, да хрлимо за својим Господом, да Му се молимо, да иштемо од Њега оно што је потребно за наше спасење, а то једино Он зна. Некад су наше жеље овакве, онакве, потребе су нам различите, али увијек треба да завршимо своју потребу и молитву: ,,Господе, нека буде света воља Твоја.” И Господ ће заиста учинити за свакога од нас оно што је нама потребно, а потребно нам је спасење. И зато некад, када нам се чини нека неправда у овоме животу, управо тада нас Господ можда и најприје посећује, јер хрли да нас смири, да покаже да имамо смирену вјеру и да чекамо онај час када ће Господ куцнути на наше срце и кад ће нам отворити ону свету тајну спасења за којом сви жудимо.
Зато драга браћо и сестре нека је срећно ово данашње сабрање, света Литургија и да заиста ова јеванђељска прича нас научи тој смиреној, правој вјери, која нас води Христу, а та вјера води једино спасењу. Господу нашем, смиреном и кротком, нек је слава и хвала у вијекове и вијекова. Амин.
Цјелокупна бесједа оца Радомира Никчевића:
Браћо и сестре, нека је наздравље данашњи дан и Причешће свима вама, да Господ благослови ваше душе и ваше домове, ваше укућане. Овдје смо данас имали духовну радост да је отац Обрен овдје као свештеник херцегновски служио прву Литургију, иначе је он овдје долазио као секретар митрополита Амфилохија. Ви знате сви оца Обрена, нема потребе да га ја представљам. Отац Обрен је угледни свештеник наше Митрополије, човјек који је по свему скроман и он је данас и бесједио и говорио о скромности капетановој. И сигуран сам да не би тако говорио о скромности да није скроман, а сви знамо да је скроман и смјеран, добар и отац и свештеник, добар супруг, добар пастир био на Цетињу двадесет година. И ми се још са Цетиња знамо, ја сам имао чак и ту прилику да будем на његовом рукоположењеу, пошто је он доста млађи од мене, а онда смо доста година били заједно на Цетињу.
И ево сад, хвала Богу, по благослову нашег новог митрополита Јоаникија, он је овдје са нама. И драго нам је да је овдје са нама, зато што ми утврђујемо и овај центар града. Духовно овај град утврђујемо и требају нам не добри свештеници него најбољи које имамо и хавала Богу да нам је митрополит послао и једнога од најбољих, који се показао на Цетињу. А за најбољима увијек се диже прашина, ви знате. Није то ново, има нас још ту око којих се дизала прашина, али Христос каже: ,,Ако вас не успрогоне, и ако не кажу ружне ријечи, онда по томе се зна да ли сте моји ученици или не.” Јер не може човјек добар у свијету који у злу лежи добијати похвале. И то је истина наше Цркве и ниједан светитељ на овом иконостасу постоји, нити постоји уопште светитељ да су га за живота хвалили. Тако да морамо, поготово млађи свештеници морају да се пред том чињеницом смиравају и морају да се кроз оно што се о њима говори, а што није тачно, они се преко тога спасавају и често и оно што не бисмо кроз лични подвиг постигли, Господ нам узима да истрпимо до краја.
Много нам је драго да је отац Обрен ту са нама. Отац Обрен ће бити старешина већ од 1. августа руског храма Фјодора Ушакова и биће архијерејски намјесник. Он је постављен на моје мјесто намјесника. Ја сам већ мало и старији и добро је да митрополит млађе људе поставља на одговорнија мјеста да би и они са више енергије постизали боље резултате. И мени је много драго, оче Обрене, што си са нама, драго ми је што и негдје у вријеме кад сам ја одлазио са Цетиња ти си остао на тврдом мјесту и што си служио вјерно нашем митрополиту Амфилохију, нашем заједничком оцу и што си остао до краја њему вјеран, будући да си био поред њега и уз њега све до његове земаљске кончине. И зато нам је драго, јер је то велико искуство бити поред светога човјека. Ја сам сигуран, без обзира што си ти млађи, да ће то искуство помоћи да ми живот ове црквене општине овдје, овога града, подигнемо на још већи ниво. А разлог томе ниси само ти, него и твоја породица.
Твоја Ивана је завршила Теолошки факултет. Једна, да је много не хвалим, да кажем једна добра и вјерна попадија, матушка, која је радила ових година и у Светигори и у Цетињској богословији. Ја сам сигуран да ће и она овдје итекако помоћи да некако ове млађе нараштаје вежемо за Господе, вежемо за овај храм, а прије овога храма за Господа. Јер сваки живот који се не веже за Бога, за Христа, може он да буде успјешан у овом земаљском смислу. Да човјек достигне и да дође до дипломе, да дође до положаја, да дође до новца, али без доласка до Христа, као што смо данас чули како Га је капетан препознао као Спаситеља, као Чудотворца, без доласка до Њега, онда је наш живот промашен. Ја сам сигуран да ће твој долазак, долазак твоје породице укријепити и нас овдје, свештенике гдје ћеш бити у братству, а и да ово што смо досада радили, што смо скупили народа да сачувамо, да, ако Бог да, овај читав град једнога дана уђе у Цркву, сви становници овога града. То је наш, да кажемо, програм, Који је наш програм? Да свака душа из овога града дође до Христа и уђе у храм. Хвала оче Обрене, теби и твојој породици многаја и благаја љета. И добро нам дошао.
Отац Обрен након поздрава оца Радомира:
Драга браћо и сестре, драги оче Радомире, драга братијо, служавши овога светога храма, заиста сам почаствован и Богу благодаран на овоме великоме дару и благослову да, ето послије двадесет година служења на Цетињу поред митрополита Амфилохија и тих обавеза које сам имао у Митрополији, да ме Бог наш доведе међу овај дивни и благословени народ Боке наше. Некако моје срце је увијек ишло ка овим крајевима и некако сам се ту заиста увијек осећао као свој међу својима. Хвала оче Радомире на овим дивним ријечима, којих ја нисам сигурно достојан, али ето, што каже она јеванђељска: ,,Чашћу један другог већег чините.’’ Тако да ја вама свима благодарим на овој топлој и дивној добродошлици. Мој живот, као што је рекао отац Радомир и програм свакога свештеника је управо свето Јеванђеље да проповједамо, ријеч Господњу. Да учинимо овај свијет бољим, прво мијењајући себе, па онда све око себе. Тако да мој програм је Јеванђеље, света Литургија коју служимо, да се Богу молимо, да се заједно спасавамо, да једни без других не можемо доћи до царства небескога. Богу сам благодаран нашем, митрополиту Јоаникију, оцима овдје, оцу Радомиру који је доста помогао да би дошло до овога свега. И хвала вама дивни, благословени народе на овој топлој подршци и добродошлици. Хвала вам и нека свима вама и овоме братству, овога храма и овога града и овом дивном благословеном народу буде на многаја љета.
Транскрипт: Данило Балабан
