Становништво Дурмитора и Старе Херцеговине је вјековима било „фукарлук фри“ и било је у етичком смислу узор сусједима и непресушни источник врлина, манира, идеја, у ширим просторима и свакако инспирисало великог Дучића да каже:“ да Стара Херцеговина и „ Дробњак су дакле историјска насеља одакле су потекла највећа српска епска и културна имена. Уосталом, од Дурмитора, на стотину ваздушних километара унаоколо, то је расадник свих српских стремљења, ковница језика, извор поезије и школа српског витештва и чојства. Дурмитор је према томе, центар српске главне моралне сфере, наш Олимп.»
Томе свакако нијсу допринијели само јунаштва и морални домети дурмиторских синова него и његових кћери. Част, морал, углед и достојанство као индивидуалне вриједносне и етичке категорије које се преносе на породицу, племе и народ су чували очеви, браћа, синови а историјски и традиционално гледано, жене су својом припадношћу породици и племену, наслеђивале част и углед а својом мудрошћу, истрајношћу, смјерношћу и осјећајем за стид , ништа мање од мушкараца доприносиле угледу породице и племена. Сјетимо се Анђелије Косорић, тргичног херојства дробњачких мајки током «Дедагине године», Јелене Шаулић-Бојовић, Миле Полексић и небројених знанаих и незнаних хероина нашег племена. Али и негативни примјери такође «довијека живе» и не заборављају се. Макар не на Дурмитору.
Али како нас нијесу заобишле све губе и пошасти овога свијета тако нас очигледно није заобишла ни пандемија бешчаћа и бестиђа. Наравно, изузимајући часну већину. Пребрзо су поједини прихватили све постулате либералног друштва и слободу схватили у највулгарнијем смислу, па се стид и срамота сматрају заосталим појмом, остатком прошлости, сувишним и непожељним осјећањем и препреком у развоју људског друштва. У многоме, скоројевићки су прихватили да је све допуштено и да не постоје моралне догме и владавина бестиђа је неумњив смјер њиховог понашања у коме нема ни осјећаја кајања због кривице нити стида пред собом ни лицем других.
Када не постоји стид и срамота онда не постоји ни граница између добра и зла. Осјећај стида, за кога Свети Јован Дамаскин каже да је «највиши облик осјећања», дефинише нашу релацију са другима, наш однос према моралним нормама и укупној друштвеној етици и њеним нормама и стандардима.
Несретна умишљеност и гордост која је у основи сваког гријеха, доводи до помућења разума и моралног пада кроз бестидне манире и изјаве које вријеђају јавни морал и сваког честитог грађанина. Тродеценијска политика општег грабежа, подјела и сукоба даје своје горке плодове!
Свједоци смо у овим, код нас у Црној Гори, свакојако турбулентним временима да поједине даме олако изјаве како « ће главе падати и крв се лити» и како «ће се помокрити по гробу светих људи» и наравно ни оне и нико њихов из породице нити из некада свемоћне партије не затражи опрост од јавности и оних чије су главе угрожене и вјерника чија је светиња макар и вербално оскрнављена. Таква огавна бљувотина неће умањити светост покојника али ће свакако, саблазнити и узнемирити православне вјернике широм васељене, без обзира што изјава долази од минорне и анонимне особе. Ако бестидне изјаве долазе од психички болесних особа онда је то мањи проблем и у принципу то је могуће одгварајућим медикаментима и терапијама лијечити али ако то, у нашем окружењу, долази од високопозиционираних чланова једне још увијек јаке опозиционе партије, онда ту нема лијека јер је у питању неваспитање, слабост карактера и морална мимикрија најнижег ранга.
Материјални интерес модификован кроз политичку припадност владајућој партији индукује код појединих њихових припадника изливе самопонижавајућих крајњих вулгарности које су незамисливе и за криминалне структуре и примитивне средине само да полтронски потврде лојалност вођи и његовом укусу. То је наравно у свијету ел. друштвених мрежа доступно и њиховим родитељима (који су их васпитали), рођацима, суграђанима и посебно важно – политичким истомишљеницима. Стичемо закључак, када нема отвореног и јавног дистанцирања и осуде таквог манира и поменутих изјава, да се сви са тим слажу и да се нико не стиди. Узалудно је завлачење главе у пијесак, народном памћењу ништа не промиче.
Социолози тврде да постоји и такозвана пренесена, екстерна срамота и стид, када особа или више њих због одређеног догађаја или ситуације осјете срамоту не због своје кривице и девијантног понашања, него због других који се не понашају на одговарајући и друштвено прихватљив начин. Сигуран сам да се већина Дурмитораца не осјећа поносним што у свом сусједству и племену има такве «бисере» које у осјећају надмености, препотенције, умишљености и безобразлука дозволе себи да изјаве такве бљувотине које ће свакако надживјети и њих и њихове васпитаче.
Без обзира што су дани Часног поста, не осуђујемо никог лично, нити би то имало сврху, јер би им то очигледно подигло рејтинг у њиховим партијским и социјални круговима, већ указујемо на примитиван манир, на нешто «чега се паметан стиди а будала поноси» јер како каже чувени познавалац људских душа С. Фројд: »Први знак глупости је комплетно одсуство стида».
Молимо се Господу да нас просвијетли, уразуми, доведе покајању а тиме врати или макар приближи нашим корјенима и препознатљивим вриједностима које су изњедриле и изреку: «Ђе је стида, ту је и поштења».
«Боже мој! Стидим се и срамота ме је да подигнем лице к Теби, Боже мој! Јер су се преступи наши намножили преко главе наше и кривица је наша допрла до неба» (Књига Јездрина, 9,6).
Славко Крстајић
