Света Литургија служена је на празник Силаска Светог Духа на Апостоле у подгоричкој Цркви Светог Ђорђа.
Светим сабрањем началствовао је протојереј Јован Радовић из саслужење браће свештенослужитеља: протојереја ставрофора Милете Кљајевића, јереја Блажа Божовића и ђакона Ивана Црногорчевића; молитвено је учествовао дугогодишњи прота, Милун Фемић.
Након освећења Дарова предложења и причешћа верног народа Божијег, словом поуке присутнима се обратио началствујући свештенослужитељ, прота Јован Радовић.
,,Нека вам је срећан данашњи чудесни и радосни празник који се назива Педесетница, Духови а и Света Тројица.
Педесетница се назива јер је 50- ти дан од прославе Васкрса и 10-ти дан од Вазнесења Господњега.
Тројица се назива зато што данас у историји први пут се пројавила Света Тројица и тиме је домострој нашег спасења – заокружен.
Данас се Свети Дух, Треће Лице Свете Тројице – јавио у Јерусалиму и сишао на Апостоле.
Чули смо данас у Дјелима Апостолским ( 2 глава ) тамо гдје се говори да чу се силни шум са неба и над њих 11 Апостола, сиђоше пламени језици, тако да први пут у историји Цркве, у историји свијета имамо физичко присуство Духа Светога – и самим тим, се назива и Духови.
Овај празник се такође назива и рођенданом Цркве ( данас је рођендан сваке православне Цркве у свијету која постоји ).
И видимо тамо да Апостоли који примише Духа Светога почеше да говоре – разним језицима, које раније никада нису знали, (а сви који су били у Јерусалиму тога дана присутни а био их је за то огроман број присутних, зато што ова Педесетница коју ми данас славимо исто тако се славила код Јевреја) и називао се празником Седмина или Празником Недеља или Празником првих плодова.
Први плодови који почињу да се пројављују и појављују у току године су управо на дан Педесетнице. Тако да сви одрасли Јевреји су били дужни и обавезни да дођу на Пасху и на Педесетницу у Јерусалим у храм да се Богу помоле.
Тако да Јерусалим је препун разних народа и ми видимо Апостоли бесједе на језицима њима незнаним до тада; и сви који су присутни разумију проповијед Христа Господа.
И Апостол Петар излази пред тај многоокупљени народ и одржа бесједу – смјело и неустрашиво – и тај дан 3.000 људи повјерова у Христа Господа. И прва Црква се створи на кугли земаљској у историји свијета.
Оно на шта желим да Вам скренем пажњу, јесте, да Апостоли – до силаска Духа Светога – су били људи као што смо и ми људи, плашљиви, бојажљиви, страшљиви за свој живот.
И ми видимо кад се Господ вазнео на небо, Господ им каже (10 дана прије данашњег празника на Вазнесење) Сједите у Јерусалиму док се не обучете у силу са висине.
И Апостоли бораве ових 10 дана у Јерусалиму, али у страху од Јевреја, да их неће побити; и били су закључани у дому Јована Богослова на Сионској Горници, никуда нису излазили јер су се бојали да их не убију Јевреји. И ми видимо исте те Апостоле када су Господа Разапели – Петар се куне – Никада ја тебе оставити нећу, Погинути за тебе. Први се Петар одрекао ! И код Крста Господњег видимо сви су се Апостоли разбјежали од страха за свој живот, једино је Јован остао који је био пун љубави према Господу и та љубав његова је победила тај његов страх људски, који је у сваком човјеку присутан.
Тако да видимо до дана данашњег Апостоли почевши проповијед заједно са Господом, живећи заједно са Њиме, творећи чуда – све до данашњег дана били су обични људи страшљиви, плашљиви, колебљиви; међутим, на данашњи дан примивши силу са висине као што и каже Христос Господ њих 12 (11 их је било на данашњи дан, пошто је Јуда отпао, као што знате а Матију су изабрали после Силаска Светог Духа) кренули су и цијелом свијету проповиједали нову благу вијест о доласку Христа Спаситеља.
Прочитајте Дјела Апостолска. То је књига прва после 4 Јеванђеља, која описује њихов рад послије примања Духа Светога. Ту видимо неустрашиво силне борце и проповиједнике – какве све муке нису доживљавали после примања Духа Светога – тек тада су снагу добили. Тек тада су постали духоносци, Христоносци и храбри људи.
Зашто се ми данас сећамо овога празника, након 2000 година ? Какве везе он има са нашим животом.
Видимо овдје траву смо посипали и та трава се посипа из обичаја код Јевреја који су прослављали прве плодове (тако да се већ трава коси), тако да и ми прве плодове доносимо у Цркву и ту траву…
Какве везе тај празник опет питам, има везе са нашим данашњим животом ?
Па рекло би се суштинске везе; такве да и ми људи, данашњи хришћани ако немамо Духа Светога, кажу Оци наше Цркве, – све што чинимо јесте гријех. Ако имамо Духа Светога у себи – све што чинимо јесте врлина и добро.
Хоће да се каже, Свети Оци и сва историја наше Цркве преко исповједника, мученика, подвижника… нико од њих то не би био, да није имао Духа Светога. Дух Свети је онај без кога ми не можемо живјети духовно нити духовним животом.
Ми Духа Светога добијамо на Светој Тајни Крштења и Миропомазања.
Миропомазање – то је наша Педесетница. (То је Силазак Светог Духа на нас, а после тога кроз Исповијести и кроз Свету Тајну причешћа и све остале молитве које је Црква нама дала, ми примамо Духа Светога – ако за то себе припремимо.)
Сва суштина спасења се састоји у сарадњи између Духа Светога и наше слободне воље.
Ми смо они који бирамо, хоћемо ли Господа, спасење или непомјаника и његове сараднике. То је потпуно у нашој слободној вољи. Господ каже, куцајте и отвориће вам се, иштите, тражите и добићете. Управо то се односи на Духа Светога и на молитву.
Ево данашња Света Литургија – свака Света Литургија – не би било да нема Духа Светога. Не би хлеб и вино никада постали Тијело и Крв Христова да нема молитве силаска Духа Светога, коју сваке Свете Литургије читамо.
Он је Тај који претвара хљеб и вино у Тијело и Крв Христову. Он је Тај који нас чини хришћанима. Он је Тај због кога ми живимо на овом свијету.
Свети Серафим Саровски је говорио да циљ нашега хришћанскога живота јесте стицање Духа Светога. Задобијање Духа Светога.
Ми то можемо постићи смирењем, борбом са самима собом, са својим страстима и изнад свега са Светом Литургијом, са Светим причешћем и свим молитвама које нам Црква нуди – као вид задобијања Духа Светога.
Три су начина зашто не задобијамо Духа Светога ? Зашто се не обожујемо.
Први разлог томе је обузетост земаљским бригама, ево будимо искрени сами према себи, колико времена ми дневно посветимо Богу, Светој Тројици и Духу Светоме – колико смо оптерећени нашим људским пословима и својим породичним обавезама – међуљудским, јурњавом, обилажење рођака, пријатеља, кумова, зарађивањем насушнога хлеба. Запитајмо се колико ми времена у току једног дана и у току 7 дана се посветимо своме спасењу, које нам је загарантовано – само од нас зависи да ли ћемо га остварити.
Први проблем који нас удаљава од Духа Светога је обузетост земаљским бригама.
Други проблем који се јавља и који нарочито желим да нагласим и подијелим са вама јесте – морализам. Многи људи који су изван Цркве а и они који су у Цркви који долазе, сматрају да ми долазимо у Цркву да бисмо постали морално бољи људи, да бисмо постали одговорнији, савјеснији пред друштвом, породицом, народом којим живимо.
То је утицај, западне теологије на православну теологију.
Зашто је морализам највећи проблем Цркве Христове православне ?
Зато што негира потребу Духа Светога.
Мој труд и моја снага је оно што мене чини светим – то говори морализам.
А да смо ми могли сами себе да просветимо, осветимо и спасемо – не би Господ долазио. Не би мучио се Бог Отац и Бог Син – потежући толики пут а и Дух Свети ево силазећи на данашњи дан – да смо могли ми сами да се изборимо са злом и гријехом у себи.
Ниједан гријех, ниједну страст у себи човек не може да побједи у себи без благодати Духа Светога у себи.
Трећи моменат после морализам, јесте, човекоцентрична антропологија. Погледајте друштво у коме живимо – почевши од Америке, Европе ево и Црне Горе која је све само није више традиционална – сва је евроатлантска, у свим својим порама онако како налажу световне власти које данас владају. Антропоцентрични морализам, односно антропоцентрична психологија заснива се на томе да је човек круна свега, циљ свега, зато овај свијет постаје, та психологија говори о себичлуку, егоизму и о томе да је човек центар свих свјетова. Прави га егоистом и себичњаком. А ми хришћани видимо и знамо и трудимо се да Христос Господ постане центар нашег живота. Тек када Он то постане, ми бивамо хришћанима и онда нам Дух Свети даје снагу да испуњавамо и да живимо.
Понављам и наглашавам. Многи бројни наши људи не долазе у цркву јер кажу – Ја сам моралан, нисам никог убио, нисам никога украо, нисам никога оштетио, нисам прељубу учинио. И зато и не долазе у Цркву. И не треба да долазе у Цркву. Њима Црква и не треба. Коме треба Црква ? Каже Св. Владика Николај Велимировић : ,, Ако човјек није осјетио своју грешности и ако није осјетио свој јад и јаму која је у њему – он нема потребе за Христом Господом и Црквом Његовом. Многи људи дођу на Исповијест и кажу: ,, Ми немамо никаквога гријеха „. Онда се не смијете причестити. Причешће је за грешне људе. Причешће је мелем, храна, и лијек за наше ране и гријеховне падове. То је нешто за грешнике а не за праведнике.
Нека вам је свима срећан долазак Духа Светога на Апостоле а сишавши на Апостоле Дух Свети силази на све православне хришћане и све нас позива да живимо свето. По ријечима Господа који каже – Будите свијети, као што сам ја свијет.
Није тешко постати светитељем.
Каква је разлика између грешника и светитеља ? Само у одлучности.
Све нам је дато. Све нам је принјето. Господ се жртвовао за нас. Разапет био. Умро за нас. Васкрсао. Он нас спасава. А Дух Свети освештава. Без Духа Светога нема Цркве, нема хришћана, нема остварења спасења.
Трудимо се да живимо тако да не изгубимо, а да сваким даном задобијамо изнова благодати Духа Светога и знамо да уколико немамо Њега у нама – нама спасења нема.
Једна горда помисао може да одагна благодат Духа Светога. Колико је Он осетљив, пажљив. Са колико пажње треба приступати Духу Светоме са колико љубави и бриге и о Њему и о свом духовном животу. “ казао је прота Радовић у своме обраћању.
После Светог причешћа вршена је Вечерња молитва када се читају 3 коленопреклоне молитве којом приликом верни праве венчиће од свеже посуте траве.
Једна од молитава, казао је о. Јован која се чита на Духове, је она која се чита за оне који су у паклу. И то је једини дан у години када се чита таква молитва, те стога можемо само замислити колика је та Љубав Цркве и та Љубав Божија, која нам се неизоставно и неизмерно пружа.
Елза Бибић
