Милован Дерета: Отац Момо
Лик истинског свештенослужитеља! Кротак, благ, а правичан и бритак као сабља. Ревносан у јеванђелској мисији. Сав Христов а сав народан. Бока Которска је синоним за његово име.
Упознао сам га као ђак Богословије “Светог Петра Цетињског,” 2003. године. Одушевио ме је својом појавом, харизмом и са лакоћом коју је носио своју службу. Имао би обичај, сваки пут када нас је Михајло Лазаревић водио у Храм Светог Николе у коме је службовао, да нас након Свете литургије угости у горњици свог парохијског дома, и уз вечере љубави дуго разговара са нама као да смо вршњаци.
И данас памтим његов подстицај, у љубави према црквеној песми, да нас “натера” на позитивну конкуренцију учења прелепих мелодија и тако учини богослужења свечанијим а нас инструментима Духа у стварању хармоније.
Ми цетињски ђаци памтићемо га као узор и идеал свештеничке службе којој смо тежили. Памтићемо га по његовој љубави према богослужењу и песми. Памтићемо га по његовим чувеним “Пасхалним стихирама” које смо снимали и безброј пута понављали.
И сад док пишем ово у глави ми одзвања оно толико пута поновљено: “Васкрсења је дан и просветимо се радошћу, и један другога загрлимо. Рецимо браћо и онима који нас мрзе: ОПРАШТАМО СВЕ ВАСКРСЕЊЕМ. И тако ускликнимо: Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима у гробовима живот дарова!”
П.С. Док једни ово сада само читају, цетињским ђацима, уверен сам, ова мелодија бруји дубоко у срцу, а он сигуран сам проузноси је пред Творцем.
