Свету Литургију на празник Светог Стефана Дечанског, а у 23. недељи по Духовима, служио је у храму Светог Јована Владимира у Бару протојереј Љубомир Јовановић. Саслуживао му је протојереј-ставрофор Слободан Зековић који се надахнутом бесједом обратио присутнима, након што је отац Љубомир прочитао Свето Јеванђеље.
„У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, драга дјецо, чули смо два Јеванђелска штива. Оно прво говори о чудесном догађају када је Господ исцијелило Гадаринског бјесомучника. Господ је дошао и оваплотио се да би нас исцијелио од свих наших слабости и немоћи. Да би нас ослободио од робовања гријеху смрти и ђаволу. И да би обновио људским гријехом нарушену заједницу Бога и човјека. А једна од највећих болести, једна од најтежих стања у које човјек може да западне, опет као последица гријеха и богооступништва отуђености од Бога, јесте ово стање у коме се налазио овај несретни човјек из Гадаре, који је био опсједнут злим духовима. И то не једним, него како кеже Јеванђелиста, да их је био читави легион. То је велико страдање. Тај човјек се није питао са собом. Он се понашао ненормално. Ево како описује Јеванђелиста, да се скривао по гробовима, да нико није могао проћи путем поред њега, него је људе нападао и чинио многе невеље онима који су се у његовој близини налазили. И Господ пролазећи тим крајем срета се са тим човјеком и силом ријечи своје Божанске исцјељује га. Изгони зле духове из тога несретнога човјека. Видимо и како се демони понашају. Да они ничице падају пред Христом у страху: „Што си дошао прије времена да нас мучиш?“
Не знам да ли сте били у прилици некада да видите човјека неког који се нашао у таквој муци и невољи? Обично када такав човјек дође у светињу, у Храм, пред Часних Крст, пред икону или пред мошти Светитеља, а можемо таквих случајева најчешће видјети у нашим манастирима. А поготово код Светог Василија великог чудотворца и исцјелитеља слично се нешто дешава. Почињу да из тих људи излазе разни крикови. Опет се демони плаше светиње. Плаше се Христа Господа који се уселио у своје светитеље. Сила Божија која се дотакла светих Божијих људи и освештала, не само њихова срца и душе, него и њихове кости постале освештане и носиоци Духа Светога. И тако исто падају и ломе се и пјене, и ако је по вољи Божијој, ако је на спасење томе човјеку, он бива исцјељен. И зли духови излазе из човјека. Тако је и овај Гадарински бјесомученик примио од Господа исцјељење. А демони мољаху Христа да им допусти да уђу у неко крдо свиња, али опет хоће и даље да чине зло и штету. И Господ им допусти да уђу у крдо свиња. И шта бива? Све оне се затрчаше и улећеше у Галилејско језеро и тамо се подавише. И прочу се одмах о томе догађају по околним мјестима. И дођеше људи да виде шта се збило. Јавише ти пастири који су чували то крдо свиња и дођоше људи из околних мјеста, видјеше овога човјека који је био страх и трепет за све њих, како присебан и миран сједи крај ногу Исусових и слуша Његову поуку и бесједу. Али то њима не бјеше довољно да и они затраже такву исту поуку и да се обрате. И да чују ту свету ријеч спасоносну. Него они у страху и опет помало и љути због те штете коју претрпјеше, затражише од Исуса да оде из њиховог краја, јер их ухвати страх. Чудне су се ствари дешавале у то исто вријеме када је Господ толико знамења чинио и откривао себе да је Он оваплоћени Бог. Тада су они који су најпозванији били да покажу руком на Њега: „Ево Га!“, као што је то учинио Свети Јован Крститељ. Ево Га. Дошао је Господ. Сила Божија се пројавила. Љубав Божија се пројавила према нама. А то су били првосвештеници, фарисеји, књижевници, познаваоци закона Божијег. Они су у то доба ковали завјеру како да Исуса убију. Тако исто видјели смо и ове становнике Гадаре. И они оглушише се и затворише очи пред том Силом Божијом, него тражаху да Христос оде од њих. Тако исто и ми често пута затварамо своје срце, затварамо своје очи. Прече су нам разне бриге овога живота и овога свијета, него ли спасоносна ријеч Божија, која нам отвара путеве, која нам отвара бескрајне дубине љубави Божије. Да не да Бог да ми будемо такви. Затворенога срца, затворенога ума, затворених ушију. Него да слушамо ријеч Божију. Њој да се радујемо и да се трудимо по њој и да живимо.
У овај свети недељни дан, дан Васкрсења, прослављамо и великога светитеља из нашега рода, Светога краља и мученика Стефана Дечанског. Једног од најљепших украса Цркве Светосавске, који је својим трпљењем, својом вјером, својом љубављу просијао као звијезда Даница и сија кроз вијекове из своје свете задужбине Високих Дечана. И свима нама шаље благослове, и свима нама даје велику утјеху. Свети краљ Стефан Дечански од своје младости отворио је своје срце за ријеч Божију, тако да се није уплашио никакве силе овога свијета, јер је знао да хришћанин треба да следује своме учитељу и Господу. А каже Господ у ономе другом штиву Јеванђелском које чусмо: „Ако је омрзнуо свијет мене, омрзнуће и вас“. И заиста велико је страдање следујући Господу своме са трпљењем поднио Свети Стефан још од своје младости. У младости својој пострадао од свога родитеља, од свога оца. Оклеветан претходно био је ослијепљен и послат у прогонство у Цариград, гдје је много година провео. А касније се пројавила велика благодат Божија на њему пркео Светога Николаја Мирликијског Чудотворца, који му је на чудесан начин повратио изгубљени вид. И његов отац Свети краљ Милутин када је видио све што се десило, искрено се покајао за своју несмотреност и брзоплетост коју је учинио према своме сину. И по његовој вољи и жељи он га је наслиједио на престолу и мудро је и са страхом Божијим управљао својом државом и водио свој народ касније Свети краљ Стефан. Али опет је и при крају свога живота претрпио страдање. Овога пута од свога сина и наследника и од српске властеле био је неправедно збачен са престола и уморен мученичком смрћу у Звечану. Али је Господ брзо пројавио светост свога мученика и свога угодника. Пројавила се велика сила Божија преко његових светих нетљених моштију и пројављује се та сила Божија до данашњега дана. Његове свете чудотворне мошти почивају у његовој прекрасној задужбини Високим Дечанима и прослављју и свједоче Васкрслога Христа кроз вјекове. Свети краљ Стефан је и дан данас владар и суверен на светоме Косову и Метохији. И чува народ свој, и чува светиње на Косову и Метохији. И никада кроз дугу и тешку и бурну историју рода нашега, а која је посебно тешка увијек бивала и дан данас је на Косову и Метохији, он није одлазио са тога освештанога простора. Него је увијек био и остао са својим народом. Увијек остао у својој задужбини Високим Дечанима и кријепио народ свој и увијек давао нову снагу и нову силу да се тамо опстане и да се никада наши свети олтари и света кандила у њима не угасе. И сугурни смо, његове свете мошти и његово присуство на Косову и Метохији су сигуран знак да ће се наш и народ прије или касније, ако се будемо трудили да следујемо вјери и трпљењу и мудрости његовој, а то ће бити врло брзо, да ће се вратити на своја огњишта, обновити их и да ће се вратити у своје светиње. Бројни су примјери у житију Светог краља Стефана како је он на чудесни начин бранио свој свети манастир. И како у прошлости и у минулим вјековима, тако и данас у овоме последњем страдању и последњем рату. Како је Свети краљ скретао гранате које су испаљиване на његову светињу да не учине никакву штету. Помаже Свети краљ не само своме народу, помаже он и свима осталима који му се за помоћ обраћају. Бројни су страни војници који сада тамо бораве, а Дечане, како у ономе другом свјетском рату тако и данас, штите италијански војници. Многи од њих су дирнути том светињом, силом Божијом која тамо обитава, примили православље и крстили се у тој светињи. Није мали број и шиптара који у муци и невољи притичу моштима Светога краља. И краљ ни њих нити било кога другог ко му се са молитвом обрати не одбија, него помаже и дарује исцјељење. Дивна је светиња. Ја се надам да сте многи ви били у Дечанима, а ко није треба да пође. Да се поклони тој светињи. Да осјети ту силу Божију и благодат која се тамо обилно излива. И заиста су истините и дивне оне ријечи и стихови црногорскога краља Николе који се 1910. године крунисао на Цетињу круном Светога Стефана Дечанског, која се и дан данас чува у ризници Цетињског Манастира. Дивни су они његови стихови:
„Онамо, ‘намо… за брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.“
И заиста је тако. Ријетко гдје може човјек такву силу и благодат Божију да осјети као на Богослужењима у Светим Дечанима. Зато да се трудимо драга браћо и сестре да следујемо нашим светим прецима у њиховој вјери љубави и трпљењу. Да се увијек у својим молитвама сјетимо наше страдалне браће на Косову и Метохији. Свештенства, монаштва, вјернога народа, дјеце. Да им Господ молитвама Светога краља Стефана и светих српских мученика, светих српских архиепископа и патријарарха чији свештени ћивоти тамо почивају, њиховим молитвама да их Господ утврди и оснажи да опстану и у овим тешким тренуцима на својим огњиштима. Да покажу и вјеру и храброст и трпљење. А ми да им помогнемо. Да им помогнемо најприје својом молитвом свакога дана, а онда кад смо у прилици да помогнемо и својим даром, својим прилогом, а да им помогнемо и тако што ћемо поћи до њих, пружити им руку, пружити им подршку, јер сваки наш долазак тамо њима много значи. И велику им утјеху и снагу даје.
Богу нашем који је диван у светима својим, који је предиван у Светоме краљу Стефану Дечанском, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.“
Дејан Вукић
