На данашњи дан, 7. октобра 1434. године први пут се у которским архивима помиње Црмница једна од четири нахије Старе Црне Горе. Црмница се на сјеверу граничи са Ријечком нахијом, западном и југозападном страном, која чини природну планинску границу, са приморским племенима Брајићима и Паштровићима, и на југозападу дијелом са Спичом, на југу са Крајином, а својом источном страном Црмница се спушта према Скадарском језеру.
У Црмници постоји седам племена. Становништво у њима је веома разнородног поријекла. Црмница је насељена од давне прошлости. Срби су населили ниже, источне дјелове Црмнице окренуте према Скадарском језеру, још у прва времена досељења. Могуће је да су међу њима били и остаци старијег балканског становништва. Сви они су временом претворени у сталне насељенике на посједима подијељеним средњевјековној зетској властели, као и на црквеним посједима. Обимније досељавање становништва повезано је са турским освајањима, када почињу пристизати досељеници са разних страна (Стара Србија, Албанија, Зета). Временом су досељеници почели притискати затечено старије становништво, јер су били ратоборнији и чврсто братственички устројени за разлику од старинаца који су те особине изгубили током живљења у феудалном поретку. Старинци су се током XV и XVI вијека исељавали према млетачким посједима у Приморју, нарочито Спичу и Паштровићима, гдје њихови потомци данас чине значајан дио становништва. Многа стара братства су се током неколико вијекова истражила. До средине XVII вијека, досељеници су сасвим превладали, и тада је настало и седам црмничких племена, умјесто дотадашње братствене и сеоске груписаности. Међутим, племенска свијест овдје никад није било тако јака као у другим дјеловима Црне Горе, а нарочито Брда, из разлога што се племена нијесу оформила према заједничком поријеклу (или барем идеји о њему), већ више под притиском одбрамбене и привредне нужности, као територијалне заједнице (изузетак су Глуходољани код којих је заједничко поријекло онај кохезивни елемент). Отуд, није необично што су, често, црмничка племена, или чак и братства из истог племена, ратовала међусобно, као и што, неријетко, нијесу једни другима помагали у случају сукоба са Турцима или неким сусједним племеном. Само већи турски напад могао је ујединити сву Црмницу. Племенско уређење у Црмници укинуо је књаз Данило половином XIX вијека, али је у народу остала да постоји традиционална подјела на седам племена. Према поријеклу, око четвртине црмничких братстава потиче од досељеника из Катунске и Ријечке нахије, четвртина из Старе Србије, Дукађина и сјеверних дјелова Албаније, четвртина од племена Васојевића, и последња четвртина од досељеника са разних страна Приморја, Црне Горе и Херцеговине. Један мали број Црмничана потиче у мушкој линији од старосједелаца који су ту живели прије XV вијека. Црмничани су се, због скучености своје области, много и исељавали. Најприје стариначки родови под притиском дошљака у XV и XVI вијеку према Приморју, а затим због сталних сукоба са турском влашћу, подстакнути од Млетачке републике, многи су били принуђени да се, спасавајући голи живот, селе на њену територију. Црмнички пребези су засновали село Перој у Истри, које је и данас црногорска оаза. Од краја XIX вијека, па до Првог свјетског рата, много Црмничана иселило се у Америку, а послије 1918. године на Косово и Метохију, од 1945. године у Бачку, Београд, Подгорицу. Племена у Црмници су: Подгор, Брчели и Дупило у Горњој Црмници, и Сотонићи, Глуходољани, Лимљани и Бољевићи у Доњој Црмници.
Приредио: Миомир Ђуришић
