На празник Усјековања главе Светог Јована Крститеља одслужена је Литургија у цркви Свих Светих на Великом Пијеску код Бара.
Литургију су одслужили надлежни парох протојереј Јован Пламенац и свештеник Анатолиј Копалким из Спасо-Андрониковог манастира у Москви (из 15. вијека, један од настаријих у Москви, у којем је сада музеј Андреја Рубљова), уз молитвено сагласје протојереја-ставрофора Благоја Армнића, пензионисаног свештеника при храму Светог Саве на Врачару у Београду.
Формалну пјевницу чинили су Максим Буханов и Лариса Прозорова, појци у московском Спасо-Андрониковом манастиру, те Живорад Павловић, Зорица Дабановић и Милена Пламенац, док је суштинска пјевнцица била читава црква, препуна, као и њена отворена припрата, што српског што руског народа. Литургија је, тако, протекла у српско-руској пракси, што јој је дало посебну драж и несвакидашњи угођај присутнима.
Протојереј Јован Пламенац је, након што је прочитао Јеванђеље, изрекао пригодну бесједу, у којој је, поред осталог, казао:
„Јован Крститељ и Претеча Господњи, којег данас Црква молитвено слави, обиљежавајући посљедњи догађај из његовог земног живота – његово мученичко страдање – дошао је у овај свијет по Плану Божијем још од прије настанка свијета. Дошао је да ‘приправи стазе господње’, да припреми народ Израиља за долазак Господњи међу нас људе, и преко њега све нас, будућа покољења, да примимо Господа у себе. Народ је за долазак Бога припремао позивајући га на покајање, истим оним ријечима које је и Он говорио када се обукао у тијело, материјално обличје Своје творевине: ‘Покајте се, приближило се Царство Небеско’. Зато га и зовемо Апостолом покајања.
Тог Јована Бог је благословио највећом почашћу, да живот свој положи за Њега, за истину. Чули смо у данашњем Јеванђељу што се догодило на гозби код Ирода, римског владара Јудејом у то доба и новцем богатог човјека. Чули смо да му је Јован рекао ‘Не можеш да имаш жену брата свога’. Остали су прећутали то Иродово непочинство, у страху од, у земном врједносном систему, моћног човјека. Али, Јован није био кукавица. Рекао је и за ту своју ријеч главу је положио.
Јован Крститељ је примјер не само нама, него и свима генерацијама послије њега до нас, и генерацијама које ће доћи послије нас, да не смијемо бити кукавице. Да је Јован то Иродово непочинство прећутао, одрекао би се Бога.
И нијесмо ми кукавице само када у своме страху прећутимо богоборство које је око нас, него и сваки пут када, знајући што нам је Господ оставио у светом Јеванђељу то не чинимо, када знамо што нам је чинити а то не чинимо, него повлађујемо својој палој природи, земаљским сластима. Кукавице смо и сваки пут када не дођемо на Литургију јер нам се спава, јер чекамо госте, јер имамо нека ‘преча’ посла.
Због таквих баналности, глупости, ми се одричемо Бога. Нама је тешко. А Бог нас чека на Литургији. Литургија је истинско заједничарење са Господом. Он је ту, са нама, на свакој Литургији је са нама, Он нераздјељив а свеприсутан, слуша што причамо, види наше помисли. Он нас чека, пружа нам руку. А ми Га се одричемо. Зашто? Зато што смо кукавице.
Чули смо у Јеванђељу које смо данас прво читали, које увијек читамо у 12. недјељу након Духова, да нам Господ каже да је тешко богатоме ући у Царство Небеско. Зашто? Зато што нас овосвјетка моћ и слава, и материјално богатство, тако силно, као неки огромни тег, привлаче за земљу, за овоземаљско. Тако је било и са Иродом. Њему су његова земна моћ и богатство били на погибао, они су га урушили, сатрли.
А тај Свети Јован Крститељ… Ево га, блиста кроз вјекова. Он је тај за којег је сам Господ посвједочио да је ‘највећи од жене рођени’. Славе га и на Истоку и на Западу. Његово име, које није постојало прије њега, данас је расуто по свијету…“
Након Литургије, вјерни су се сабрали у монтажној црквеној сали, на послужењу које је припремила заједница при храму Свих Светих.
[wpaudio url=“http://www.svetigora.com/audio/download/19448/11.09.2016.%20o.Jovan%20Plamenac.mp3″ text=“Тонски прилог Радија Светигора“]
