У оквиру Трга од ћирилице, који улази у другу седмицу, традиционално се одржава и вече посвећено модерним темама у односу цркве и друштва. За ову прилику која је изазвала приличну пажњу публике било је предавање на тему „Црква и нација“ коју је одржао требињски парох Дражен Тупањанин. Публика је имала прилику да чује занимљиву тезу овог образованог теолога, проткану цитатима познатих духовника који се баве овом темом. Тупањанин упозорио слушаоце да однос цркве и нације чини комплексан проблем, који није лако дефинисати, те да ниједна дефиниција не даје комплетан одговор. По њему има постоје мишљења да је нација дар од Бога и да је она суштински садржај нашег идентитета, казао је он. Други сматрају да је питање нације прије свега територијални и стратешки појам.
Постоје објективни концепти по којима би могли да одредимо шта је то нација. Разни су погледи на то питање. Прво, јер је тешко то одредити. Да ли је то национални дух који је мотивациона снага одређене групације? Историјско памћење важан је фактор кад говоримо о нацији. Тада заборављамо историјске слабости. Да ли нацију чине заједнички планови за будућност, број припадника, планови за опстанак, границе. Границе нашег језика, и постојање мита. Све то говори да је појам нације нестабилан појам. Теолошко је питање да ли је Бог створио нацију. Рекло би се да ни Библија није дефинисала ово огромно питањеказао је Дражен Тупањанин.
Истакавши да је питање нације изузетно осјетљив појам у Црној Гори он је нагласио да су за цркву језичке, а тиме и националне разлике, небитне.
Нема роба и гоћподара, нема мушког и женског. Све је један човјек. Сви су једнаки и свако је позван на жртву господњу. Библијски приступ наг поручује да је црква означена географски, а не национално казао је требињски парох. Буђењем националне свијести у Европи у 18. и 19. вијеку и црква је почела да се буди национално, јер црква слиједи кретања у друштву. То модерно схватање нације ставило је цркву пред изазове, јер њена идеја водиљу је да људи припадају Христу и да су сви људи браћа и сестре. Наша источна црква у том пољу се није баш најбоље сналазила.
Велики црквени потенцијал је Христово стално присуство у њој. Она види себе као амбасадора новог Божјег свијета, а то је, у ствари и супростављање национализму у цркви. Али не смије да нас збуни то што подржавамо и сматрамо да је веома важно то што ми зовемо национално. Да ли све што је национално мора да буде одбачено кад говоримо о нацији и цркви. Могли би да кажемо да је то нешто што ми уносимо у цркву, као што уносимо све друге облике свог идентитета.. Тај идентитет је вјечни идентитет Старог завјета који поручује да је црква један народ. Има и разлога који донекле оправдавају улогу цркве да подржи оне који су угрожени. То је јеванђељски дозвољен, црква може бит национална и отуд наше православне цркве углавном имају национални предзнак закључио је Дражен Тупањанин одговарајући затим на бројна питања посјетилаца.
Здравко Шакотић
Извор: Дан
