Молитвена прослава храмовне славе у Манастиру Свете Тројице – Стањевићи отпочела је свечаним бденијем. На сам празник Свету Литургију у порти манастира, служили су игуман Јефрем Дабановић и јеромонах Јован Шљиванчанин а началствовао је драги гост из Епархије шабачке, свештеник Анђелко Јовановић, парох у Лозници који је и изговорио дивну бесједу у част празника.
У току богослужења свештеници су кроз свету тајну крштења, миропомазања и причешћа увели у заједницу православних хришћана седам богољубивих душа. Појао је хор Светог Апостола Марка из Подгорице а умилне гласове придодале су и сестре монахиње из манастира Бешка и Дуљево на челу са игуманијама Фотином и Анђелином.
Међу око шест стотина присутних вјерника велики број је био дјеце и младих који су са посебним интересовањем пратили богослужење и читање молитви током којих су плели вијенце од траве.
Тројичиндан је слава и установе Први јун из Подгорице, која васпитава дјецу са посебним благословом, стога су ученици и особље на челу са директором г. Жељком Дармановићем и предсједником актива родитеља г. Миленком Радуловићем принијели славски колач који су свештеници благословили заједно са манастирским колачом и житом.
Свечана Духовна академија, која је услиједила потом на платоу испред манастира, била је посвећена 1000 година од мученичког подвига Светог Јована Владимира. У поздравном слову, игуман Јефрем је поднио кратак извјештај о унапређењу духовног стања манастира и раду на обнови здања у периоду од претходног Тројичиндана. Похвалну бесједу о првом српском краљу и мученику Јовану Владимиру изговорила је др Катарина Митровић са Филозофског факултета у Београду.
Културно умјетнички програм пјесмом и игром су извела дјеца – подмладак фолклорног друштва Ђурђевдански уранак из Подгорице, хор Светог апостола Марка и дјеца из околине манастира.
Овогодишња прослава манастирске славе протекла је у неспутаној радости дјеце и благодати коју само чиста дечја срца могу донијети.
Видео: Нови ТВ
Беседа одржана на свечаној академији о празнику Свете Тројице, Крсној Слави Манастира Стањевићи
Вести о Владимиру, дукљанском кнезу и свецу, оставили су поп Дукљанин и византијски писац Јован Скилица. Према властитом сведочанству неименовани барски летописац је у тренутку писања свог дела, почетком друге половине 12. века, био веома стар човек. Пошто су га часни свештеници архиепископке столице дукљанске цркве, многи старци а највише омладина града Бара замолили да сачини приповест о ратовима и прошлим догађајима, он је приступио превођењу са словенског на латински језик списа о Готима („Libellum Gothorum“), што се латински зове Regnum Sclavorum (Краљевство Словена), у коме су описана сва дела и ратови њихови, премда је тиме своју старост веома оптеретио. Летопис попа Дукљанина, познат и под називом Барски родослов, представља наратив коме се професионални историографи углавном нерадо, обично само када су на то приморани услед недостатка других вести, обраћају као извору информација, будући да дело обилује легендама, фантастичним генеалогијама и непоузданим исказима. Међутим, чак и најкритичнији међу историчарима од заната склони су да појединим деловима текста поклоне извесно поверење. Такав је случај са 36. главом Летописа, која је посвећена Светом Владимиру Дукљанском. Дукљанинова приповест, заправо, представља прераду Владимировог житија, које је у 12. веку несумљиво постојало али је касније изгубљено. Барски летописац је верно пренео аутентичну поруку хагиографског текста који се несумњиво одликовао трезвеношћу и једноставношћу, особинама које су красиле рану житијну књижевност неговану и развијану, сва је прилика, и на подручју Дукље током 11. и 12. столећа. Поп Дукљанин је, можебити, своје дело писао под сводовима славне Ратачке опатије, у његово време још увек посвећене Светом архангелу Михаилу, у оквиру чијег комплекса су од давнина постојали библиотека и архив о којима су се приљежно старали монаси реда Светог Бенедикта.
За разлику од скромног барског клирика, византијски писац Јован Скилица, родом вероватно из Мале Азије, заузимао је значајне положаје куропалата и друнгарија вигле. Упокојио се по свему судећи крајем 11. века. Његово дело Кратка историја обухвата раздобље од 811. до 1057. године. У средишту пишчевог интересовања налазе се византијски цареви, те је у складу са основном намером целокупно приповедање изведено тако да проноси славу и достојанство василевса.
Какве нам податке о Владимиру доносе барски клирик и угледни византијски дворјанин и писац који су живели и писали много деценија после трагичне смрти дукљанског владара и свеца?
Према сведочанству барског летописца Владимир је био син краља („rex“) Петрислава, који се рано упокојио и беше сахрањен у Светој Марији Крајинској на јужним обалама Скадарског језера. Владимира су још у дечачком добу одликовале мудрост и светост, скромност и посвећеност вери. Беше још увек млад када је на његову земљу ударио бугарски цар Самуило, који је кренуо да осваја приморске области. Очекујући његов напад Владимир се са војском склонио на планину звану Облик (данас Тарабош код Скадра). Самуило је део војске оставио подно Облика, док је остатак снага упутио на Улцињ. У време опсаде догодило се прво чудо којим је Господ прославио младог Владимира. Наиме, у гори Облик живело је мноштво змија отровница од чијег уједа су страдавали људи и животиње. На Владимирове молитве Бог је овај крај очистио од отровница и тако је остало све до дана данашњег, тј. до времена попа Дукљанина. Како би своје војнике, поданике и земљу поштедео даље патње, Владимир је одлучио да се преда бугарском цару који га је као заробљеника одвео на свој двор у Преспу. Летописац је забележио речи које је Владимир тобоже том приликом изговорио: Добар пастир душу своју полаже за овце своје. Боље је, дакле, браћо, да ја дам душу своју за вас све и предам драговољно тело да га кољу и убију, него да ви страдате од глади и мача. За то време Самуило је опседао Улцињ, спалио Котор и Дубровник, пустошио приморске и загорске области све до Задра, тако да је изгледало да је земља остала без становника. Самуило је на повратку прошао кроз Босну и Рашку, коју је том приликом подредио својој власти. Историчари сматрају да су се описани догађаји збили 998. године.
Време у тамници Владимир је проводио у посту и непрекидној молитви до тренутка када му се јавио Анђео Господњи који му је најавио да ће га Бог ослободити сужањства, те да ће после неког времена примити мученички венац. Владимир се веома обрадовао, тако да је још више истрајавао у побожном расположењу. После неког времена у тамницу је у пратњи својих слушкиња сишла Самуилова кћер Косара, крштеног имена Теодора, која је надахнута Духом Светим пожелела да утамничене умије и опере им ноге. Владимир јој је одмах запао за око због своје лепоте, отменог држања и велике мудрости. Летописац вели да је Косара заволела Владимира не из страсти, већ зато што се сажалила на његову младост и лепоту, и јер беше чула да је он краљ и да је пореклом од краљевске лозе. Како је Самуило већ неко време размишљао о удаји своје кћери, Косара је оцу отворила душу и рекла да избор њеног срца представља утамничени Владимир, те да ће радије умрети него поћи за другога. Цар Самуило се веома обрадовао речима своје кћери будући да је ценио Владимира због његовог држања и владарског порекла. Дукљански владар је убрзо ослобођен и изведен пред Косару одевен у краљевско рухо. Пошто је венчање обављено на краљевски начин, Владимир се заједно са супругом упутио у Дукљу. Наиме, Самуило му је вратио краљевство отаца његових, како вели барски летописац, и доделио му целу драчку земљу, док је његовом стрицу Драгимиру, господару Травуније, дозволио да преузме власт у својој области. Јован Скилица такође наводи да је Владимир био Самуилов зет и да је владао драчком облашћу, али не и самим градом Драчом: Јер док је Трималијом и оближњим областима Србије владао Владимир, по кћери Самуилов зет, човек правичан и мирољубив и пун врлине, прилике су у Драчу биле мирне. Брак између Владимира и Косаре био је пун светости и чистоте, они обоје беху даноноћно посвећени служењу Богу. Владимир је владао над повереним му народом у страху Божјем и праведно.
Катастрофални пораз бугарске војске у сукобу са Византинцима на Беласици 29. јула 1014. године и смрт Самуилова која је уследила недуго потом од шока који је доживео видевши мноштво својих бораца ослепљених по наређењу цара Василија II, утицали су и на прилике у Дукљи и Драчкој области. Самуилов син Гаврило Радомир убијен је у лову од руке Јована Владислава, сина Ароновог, свога стричевића. Он је желео да самостално преузме власт над Бугарским царством које се под ударцима Византинаца предвођених царем Василијем II све више осипало. Самуило је давних дана, у време преузимања власти над западним областима Бугарске, погубио свог брата Арона и његову породицу, поштедевши само Јована Владислава управо на молбе Гаврила Радомира. Поп Дукљанин наводи да је лично византијски цар својим улагивањима Јована Владислава подстицао на осветничко деловање. Према наводима барског летописца и Јована Скилице бугарски цар је пожелео да се заувек ослободи Владимира, те му је упутио позив да дође к њему у Преспу. Косара је наслутила превару због чега је замолила Владимира да је пусти да сама пође своме рођаку и увери се у природу његових намера. Јован Владислав је Косару дочекао пријатељски обасувши је пажњом, после чега је Владимиру послао златни крст као залог вере да му неће наудити. Владимиру се златни крст није допао, већ је од бугарског цара тражио да му пошаље дрвени крст јер Господ наш Исус Христос не беше разапет на златном или сребрном већ на дрвеном крсту. Јован Владислав, истрајан у опаким намерама, послао је дрвени крст по двојици епископа и једном пустињаку, после чега се Владимир са малом пратњом запутио у Преспу. Јован Скилица напомиње да је бугарски архиепископ Давид био умешан у Владислављеву заверу тако што је Владимиру преносио лажна обећања и заклетве свога господара.
Јован Владислав је дуж пута којим је Владимир ходио поставио бројне заседе како би изгледало да су га убили друмски разбојници. Међутим, дукљанског краља су пратиле чете анђела које су се успут приказивале потенцијалним нападачима и тако сачувале Владимира од погибли, будући да су Владислављеви људи поверовали да га прати велика војска. По доласку у Преспу Владимир се одмах запутио у цркву како би се помолио Богу. Вест о његовом доласку затекла је Јована Владислава за ручком. Он је био непријатно изненађен што је Владимир жив приспео у његову престоницу, због чега је крвницима љутито наредио да га одмах убију. Када је схватио шта му се спрема, Владимир се обратио двојици епископа и пустињаку са питањем због чега су га преварили, али су они од стида занемели. Пошто су га исти епископи исповедили и причестили, Јован Владимир је изишао пред цркву где му је по царевом изричитом наређењу одрубљена глава. Према попу Дукљанину Владимирова мученичка смрт одиграла се 22. маја. Историчари су сагласни да су се описани догађаји збили 1016. године. Владимир је сахрањен у поменутој цркви у Преспи. Убрзо после његове смрти Господ га је прославио као блаженог мученика. Над његовим гробом дешавала су се чудесна исцељења, док је ноћу сијала наднаравна светлост. Косара је данима неутешно плакала због чега јој је Јован Владислав дозволио да узме тело свога мужа и сахрани га тамо где она жели. Бугарски цар се веома уплашио када је видео да се Владимир, жртва његове подмуклости, прославио у Господу.
Косара је тело свога супруга пренела у Крајину, где су се налазили дворови дукљанских владара, и положила га у Цркву Свете Марије. Летописац сведочи да је тело лежало нераспаднуто и да су се из њега ширили опојни мириси. Светац је у руци држао дрвени крст, тобожњи залог Владислављевих добрих намера. На дан Владимировог упокојења у цркви се окупљало мноштво верника који су му се обраћали са надом и вером у делотворност његових молитви. Према летописцу, Косара је убрзо примила монашки постриг. Остатак живота провела је у Пречистој Крајинској, а када се упокојила сахрањена је до мужевљевих ногу. Данијеле Фарлати, исусовац који је живео у другој половини 18. века, презаслужан за прикупљање и публиковање грађе о црквеној историји Балканског полуострва, наводи податак да је Косара при Цркви Свете Марије основала и collegium sacrarum virginum, тј. женски манастир, што је мало вероватно. Владимирово тело је почивало у Пречистој Крајинској све до 1215. године, када је пренето у манастир недалеко од Елбасана. Албански великаш Карло Топија подигао је 1381. године нови манастир у који су мошти затим положене. Немањићки владари нису неговали култ Светог Јована Владимира у складу са главним смерницама своје политике која је тежила потискивању традиција дукљанског краљевства у циљу изградње култа светородне династије.
Јован Владислав је недуго пошто је погубио Владимира кренуо у освајање Дукље. Главни циљ његовог похода беше сам град Драч. Међутим, једног дана док је вечерао у табору пред Драчом изненада му се појавио војник у обличју Владимировом. Бугарски цар је тада у великом страху устукнуо и почео дозивати војнике да га одбране од приказе. Међутим, анђео са ликом дукљанског кнеза снажно га је ударио, после чега се Јован Владислав стропоштао на земљу и убрзо издахнуо. Поп Дукљанин затим вели: И тако се зби да најодвратнији убица, који беше за ручком седећи наредио да се Владимиру одруби глава, сам би за време вечере убијен, да постане анђео смрти. После Владислављеве смрти бугарски одреди су се повукли из Дукље и Драчке области.
Летописац своје казивање завршава позивом читаоцима и слушаоцима, како ондашњим тако и данашњим: Ко жели знати какве је и колике моћи и чудеса удостојио се Господ учинити посредством блаженог Владимира, слуге свога, нека прочита књигу о његовим делима, где су његови подвизи редом описани, па ће сазнати да је овај свети човек заиста био један дух са Господом и Бог беше са њим.
др Катарина Митровић, научни сарадник
Филозофски факултет Београд
