У православном предању икона не представља просто украс храма или предмет богослужбене употребе, већ се људи пред њом моле, цјеливају је, према њој се односе као према светињи. Ријечи су то којим је парох которски протојереј Немања Кривокапић 25. марта отпочео предавање на тему „Теологија иконе – поштовање икона у православној цркви“. Српска православна црквена општина Котор у својој ризници током Великог поста сваке године организује циклус предавања, па ће се публици сљедећег петка обратити протојереј ставрофор Момчило Кривокапић. “ По предању, прва Христова икона појавила се за вријеме Његовог живота. Едески цар Авгар, који је боловао од губе, послао је свог слугу Спаситељу са молбом да дође и да га исцијели. У случају да Христос не може доћи, Авгар је наредио слузи да наслика Његов портрет и да му га донесе (слуга је био сликар). Добивши кнежево писмо, Христос је узео чисто бијело платно, умио лице и обрисао га платном на коме се појавила слика Његовог лика”, рекао је Кривокапић.
Како наводи, иконопоштовање се развијало полако. “Посебно при почетку врло бојажљиво, јер је хришћанство и даље било мала религија у мору многобоштва, па су и први хришћани били врло обазриви према свему што би долазило са стране. А чињеница је да је доста паганских обичаја асорбовано, христијанизовано, као и само прослављање Божића, Бадњака, код нас Срба породичне славе…”, каже Кривокапић И додаје да у 7. вијеку о поштовању икона сведоче већ многи споменици, па је оно већ неспорна чињеница црквеног живота.
Међутим, будући да је најосетљивија била управо граница која одваја суштину поштовања икона од стварног идолопоклонства, ово поштовање икона је почело у многим местима да се извитоперује, да добија неадекватне форме.
“Иконоборство узима озбиљнијег маха у 8. вијеку када на власт у Византији долази династија Исавријанаца који су поријеклом били из Јерменије, дубоко у Малој Азији, из крајева гдје су хришћани били у непосредном додиру са Јеврејима, али нарочито са исламом, а расположење и једних и других према иконама је било непријатељско. Иконоборство је суштински представљало наставак оних христолошких јереси против којих су се борили Свети Оци на ранијим Васељенским саборима. Личност која се у то вријеме посебно истакла у одбрани икона, нарочито са богословског аспекта тако да је постао симбол борбе против иконобораца је свакако Св.Јован Дамаскин. Преподобни Дамаскин је говорио: „Покорни смо ти, царе, у световним дјелима, у дјелима овог вијека, у порезима, царинама… а у црквеном устројству имамо пастире који су нам говорили ријеч и који су одредили црквене законске прописе“.
Како наводи Кривокапић, за православне икона није идол који подмеће невидљивог Бога, “већ символ и знак Његовог присуства у Цркви. Символ, схваћен у духу отаца Цркве и литургијској традицији, садржи у себи присуство онога шта означава, символизује. Он има функцију откривања смисла, а уједно постаје изражајно мјесто присуства”.
Иако је 787. године на инсистирање православне царице Ирине одржан Седми Васељенски сабор и на њему подржано и доказано поштовање икона као исправно а иконоборство осуђено као јерес, прогон је настављен све до 834. године када је коначно и дефинитивно царица Теодора прогласила побједу Православног учења о поштовању икона. “Тада је кроз цијели Цариград ишла свечана литија и сви вјерни су триумфално носили иконе у знак побједе. Пошто се ово догодило прве недјеље Часног поста, Црква је одредила да се свугдје та недјеља зове Недјеља Православља и да се на тај дан празнује овај важан догађај у историји Цркве. Сликајући икону Господа Христа, ми потврђујемо нашу вјеру и вјеру Цркве у Оваплоћенога Бога. Сликајући икону Пресвете Богородице ми потврђујемо нашу вјеру у ону која га је родила и преко које се оваплотио. Сликајући иконе светитеља ми потврђујемо нашу вјеру у Онога који их је прославио и који се кроз њих прославио”, закључио је Кривокапић.
Предраг Николић
