Овај чланак пишем као убијеђени заговорник дијалога међу двјема црквама.
Римска курија је у Београд недавно послала дипломату високих референци. Становиште Српске православне цркве свакако уграђује захтјев за уздржавање од канонизације надбискупа Степинца, а извјесно је да Римокатоличка црква жели подстицати своју аргументацију. Ипак, цркве су организације које у сваком тренутку, у сваком питању, по природи ствари, сагледавају и обухватају читав дохватљиви ток историјских дешавања. Српска црква је са својим на родом, дјелујући искључиво на матичном балканском тлу, кроз историју била излагана погромима, а последњи, васионских размјера, погодио ју је током Другог свјетског рата.
Последњих мјесеци читам зборник научних радова о средњовјековној Босни и Херцеговини које се проглашавају земљама Хрвата, зборник којем је началствовао Крунослав Драгановић. Обимна књига објављена је у почетку рата у Сарајеву од Просвјетног друштва „Напредак“ које је дјеловало из зграде данашњег Католичког богословног факултета у Сарајеву.
На Источном институту у Риму школовао се низ промотера усташке политике. Мени пажњу привлачи нешто друго. Када се са стране стави све што историја зна о природи дјеловања фрањевачког реда у централним дјеловима Балкана, да ли се, не трагови и зрнца, него главне тезе из поменутог зборника, могу пронаћи у дјелима истакнутих припадника реда штампаним у наше дане? Одговор је потврдан. На својим све чешћим истраживачким путовањима у Босни имао сам прилике да купујем дјела историографског карактера писана од фрањевачких доктора наука и увијек се изнова изненађујем њиховим садржајем у поглављима којима дотичу и третирају српску народну историју и историју Српске цркве у Босни и Хуму, па и касније, у Херцеговини. Налазим тврдње да у тим земљама није постојала никаква православна црквена организација. Напросто, овакве ствари ме тјерају да се сјетим ватиканских апробација даваних радовима неких усташких писаца и идеолога пред Други свјетски рат, да се сјетим извјештаја српских свештеника о поступку фрањеваца у Дубровнику 1941. године (не, дакле, доминиканаца, реда Доминика Гусмана).
Не знам како би изгледало када би неко са српске стране негирао постојање римокатоличких цркава на тлу старе Србије? То нико никада није радио. Али, такође, не могу да прихватим да је требињски калуђер који је служио у Конавлима мало послије боја на Косову био јеретик. Иако прихватам да је становништво Конавала од периода узраслог средњег вијека римокатоличко.
У бројним разговорима питао сам саговорнике, школоване историчаре који су дипломе стекли у Београду, колико су током школовања дознали о реалним православним споменицима средњовјековног периода на простору Босне и Хума. Да ли су учили о надгробним споменицима 13. и 14. вијека? Шта им значи име монахиње Марије укопане код Стоца 1231. године? И монахиње Владиславе код Мостара? И тако даље. Знају ли гдје се налазе стенограми из саслушања Крунослава Драгановића? Ријечју, поред грађански оријентисаних личности у универзитетским средиштима бивших југословенских западних република (то није мали потенцијал, свједочим на темељу веома интензивне сарадње) тамо дјелују веома ксенофобичне снаге које као да промаљају из дубина времена када се у Босну и Србију улазило огњем и мачем.
Вјерујем да Римокатоличка црква као изразито универзалистичка организација са строжим хијерархијским устројем, ипак може пажњу обратити овим изразима нетрпељивости и ксенофобије који се јављају у наше дане. То би била добра залога за будућност Балкана. Личност загребачког надбискупа о којој се пуно говори, ипак је само врх леденог бријега и њеним „смицањем“ са дневног реда заобишли би се реални инструменти дјеловања снага које затварају простор за разговор и ход ка коначном циљу: да сви будемо једно
Др Горан Ж. Комар
Извор: Дан
