Мада су их нехришћанске силе, мање или више, рањавале за све то време, током више од пет векова колико су, као бисерје, расути по зеленим падинама свете Фрушке горе, њене манастире задесиле су три велике похаре: турска у 17. и усташка и бољшевичка у 20. веку. У прве две Срби су, макар рањеном душом и сузом, покушавали да их одбране. У трећој, пред Богом најстрашнијом, били су, нажалост, њени актери.
Од укупно 18 манастира, колико их је на јединој планини српске Паноније, најцрња тачка данас је Бешеново. То је једини фрушкогорски манастир који је, још у 13. веку, подигла света лоза Немањића (остали су настали доцније, у време српских деспота Бранковића), да би га у 20. са земљом сравниле усташе, Немци уз грешну српску небригу и облапорност: Павелићеви крволоци су га 1941. опљачкали и опустошили, Немци 1944. срушили бомбама, а мештани Бешенова и околине, Срби наравно, 1945. и 1946. развукли и оно мало што је остало и практично му затрли трагове.
– Када сам, као игуман практично непостојећег манастира, пре неколико година дошао овде и видео закоровљену ледину, душа ме је најпре заболела, а онда и заиграла. Обнову светиње схватио сам као највеће искушење и изазов мог овоземаљског живота и даће Бог уз нашу снагу, заједништво и доброту да је поново подигнемо – прича нам, на темељима Бешенова, откопаним крајем прошле године, протосинђел Арсеније Матић.
[pullquote]ЗВОНИК ВУКА ИСАКОВИЧА
У Шишатовцу је, каже отац Андреј, недавно обновљен звоник који је, у славу свог заштитника Стефана Штиљановића, подигао Вук Исакович, командант Славонско-подунавског полка и главни јунак непролазних „Сеоба“ Милоша Црњанског. И његова звона су утихнула после најезде усташа 1941, а нова су набављена тек недавно. Она би, за месец-два, требало да буду подигнута на звоник и, после седам деценија мукле, обезбожене тишине, са њега се огласе над Сремом.
Захваљујући, пре свега, добротворима из целе Србије, али и света, нови темељи Бешенова које је, у славу Светих архангела Михаила и Гаврила, поставио краљ Драгутин Немањић, могли би да буду изливени већ до краја овог лета господњег. Као симболичан знак да ће манастир бити обновљен, отац Арсеније доживаљава и то што му је, недавно, враћена оригинална икона архангела Гаврила која је, до почетка Другог светског рата, стајала на царским дверима, а онда, неким чудом, доспела у оближњи Шишатовац[/pullquote].
– Вратио се архангел, вратиће се и сам манастир – вели, уверено саговорник „Новости“ крај иконе која се, засад, чува у прелепој кућици подигнутој ове године крај старих-нових манастирских темеља.
Иницијатор обнове Бешенова је епископ Василије, од чијег доласка на чело Епархије сремске 1986. је, објективно, урађено изузетно много. Пре тога, док су Срби, не схватајући какав злочин чине себи самима, још, наивно, веровали да су у бољшевизму нашли замену за православље, мало шта је сијало и на светој Фрушкој гори. Од тада, засветлели су њена царска лавра Крушедол, па Гргетег, Велика и Мала Ремета, Хопово, донедавно потпуно опустела Петковица… Нови, пун сјај, међутим, чека још неколико манастира.
– Уз Бешеново, које отац Арсеније почиње изнова да диже несвакидашњом посвећеношћу и енергијом, радови су неопходни још и у Шишатовцу, Кувеждину, па и Ђипши – прецизира, за „Новости“, Љубиша Шулаја, директор Завода за заштиту споменика културе у Сремској Митровици.
Шишатовац, који су, пошто је Срем ушао у састав НДХ, као и већину осталих фрушкогорских манастира, усташе опљачкале и разориле, тако би коначно поново требало да добије иконостас. Републичко Министарство културе је, каже Шулаја, одборило главни пројекат, обећало и новчану подршку, и то би могло да се деси већ догодине.
– Када манастир буде у довољној мери обновљен, овде ћемо вратити и мошти Светог Стевана Штиљановића, заштитника ратника, које су, пред усташком најездом пренете у Саборну цркву у Београду, где и данас почивају. Свети архијерејски Синод је одобрио тај повратак – вели игуман Шишатовца, јеромонах Андреј Ненић.
Што се тиче, такође 1941. разореног и до пре неку годину практично опустелог Кувеждина (подигнут је још 1566), у њему су, захваљујући огромном напору Епархије сремске и манастирског братства на челу са протосинђелом Варнавом Лукићем, обновљени конаци и црква. Предстоји још унутрашње уређење које би, према речима Љубише Шулаје, требало да буде готово до 2015.
А у Ђипши, једном од најмањих и у прошлом веку најтеже рањених фрушкогорских бисера који је, такође у 16. столећу подигао деспот Јован Бранковић, настојатељ Сава Јованчевић, позајмљеним трактором из шуме извлачи дрва за предстојећу зиму, која монахиње (укупно их је шест), истоварају и припремају за сечење.
– До 1978. године, када су из манастира Радовашнице, саме, дошле монахиње Евлалија и Јустина, овде није било живота – прича нам, у предаху, архимандрит Сава. – Почетак овог века манастирска црква је дочекала без звоника, конак је био практично разрушен, ограде није било. Значајан део тога сада је решен, црква је 2009. изнова осликана, а надамо се да ће наредних година бити завршени и други радови, укључујући и доградњу у међувремену уређеног конака.
Манастир Ђипша
КНЕЗОВИ РАШКОВИЋИ
ФРУШКА гора је почивалиште српских бесмртника. Вековима су у Врднику чуване мошти Светог кнеза Лазара, у Јаску цара Уроша, у Крушедолу су, и данас, краљ Милан и кнегиња Љубица Обреновић, два света патријарха, предводника великих сеоба – Арсеније Трећи Чарнојевић и Арсеније Четврти Јовановић Шакабента…
Последњи значајан гроб откривен је лане, баш приликом откопавања темеља Бешенова. Реч је о гробу сестрића патријарха Шакабенте, кнеза Александра Рашковића, чији отац Атанасије је, пре друге сеобе, у Старом Влаху подигао устанак против Турака. Сам Александар је, доцније, као командант Петроварадинског пука, састављеног искључиво од Срба, остварио велике победе на европским бојиштима.
