У оквиру „Тргу од ћирилице”, синоћ, 27. августа, у навечерје празника Успенија Пресвете Богородице, славе манастира Савине, у манастирској порти одржана је традиционална Светоуспенска академија. На академији су о фототипији Шестоднева Никона Јерусалимца – рукописне књиге из збирке манастира Савина, као и о Епископу бококоторском Герасиму Петрановићу, говорили Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, проф. др Ђорђе Бубало и проф. др Микоња Кнежевић.
Програм су пјесмом украсили Марија Видаковић и Савински хорић, а водила га је Теодора Ковач, која је и казивала своје стихове посвећене Св. Кирилу Бездинском и Баошићком.
Честитајући празник који „радује све хришћане у цијелој васељени, радује и небо и земљу, јер открива тајну нашега спасења, тајну смисла људскога живота овдје на земљи, а тиме и тајну смисла човјековог стварања”, Митрополит је нагласио да су духовне савинске свечаности у традицији Херцег Новог и цијеле Боке:
„Некако сам по људској слабости помишљао да ће послије великих истраживања знаменитог професора Димитрија Богдановића, који је изучавао савинске рукописе у више наврата, много времена протећи докле се не појаве нови истраживачи тог формата и те спремности за изучавање наших коријена, на које смо ослоњени, који су живи и из којих црпимо животворне сокове живота.”
Те је сумње, казао је Митрополит, оповргао рад професора Ђорђа Бубала и Микоње Кнежевића, који су уложили велики труд и зналачки приредили фототипско издање Шестоднева Никона Јерусалимца, омогућивши нам „овај велики догађај за нашу културу, и за српски језик и ћирилично писмо једно велико свједочанство”.
Он је посебно истакао сјајну студију професора Кнежевића о нашој духовности и култури 14. и 15. вијека
„Док сам читао ову његову студију, некако сам покушавао да осјетим то вријеме 15. вијека историје српског народа и у Зети и у Србији, јер све је то био један духовни простор. На заласцима наше средњовјековне слободе и царства Немањића имамо једно тако интензивно културно стваралаштво и једну питку, величанствену и исихастичку духовност, која је укријепила душу нашег народа да се оспособи да понесе свој крст у вјековима који су долазили, који су били препуни искушења – вјекови турског ропства, вјекови без своје државе, без свога ослонца, осим у Цркви Божијој, у нашој светој вјери и у нашој култури.”
Када сагледавамо ове наше врхунске културне домете, некако нам је јасно и како смо опстали, казао је Митрополит Јоаникије, јер су те духовне вриједности „темељ свега, па и државе. И ко сачува духовне темеље, он је обезбиједио и своју прошлост, да се не заборави, и своју садашњост и своју будућност”.
Говорећи о вриједности рукописног насљеђа 15. вијека, Митрополит је нагласио да је оно изузетно управо због околности у којима је настајало:
„Кад одете на острва Скадарског језера и погледате те светиње, које су чудом Божијим опстале, можете видјети једну чудесну ствар – да се у малом простору, и у огромној тјескоби, могу стварати велике ствари и велика дјела”, а да Шестоднев Никона Јерусалимца у сваком погледу спада у врх наше средњовјековне писмености, духовности и културе.
„Можемо бити поносни што су на подручју данашње Црне Горе настали такви споменици српске писмености, од Мирослављевог јеванђеља и светосавске Крмчије до Горичког зборника и до овога Шестодневника, зборника који је рекло би се понајвише намијењен монашту Зетске свете горе, а заправо намијењен је свима нама”, казао је Митрополит, и додао:
„Наравно, треба и да се запитамо зашто се Црна Гора не бави довољно својим корјенима? Зашто се стиди свога ћириличног писма, свога поријекла, својих коријена, свога наслеђа, кад је оно тако богато да се можемо с њиме поносити свуда и на сваком мјесту?”
На самом крају, Митрополит је честитао професорима Бубалу и Кнежевићу и захвалио им се на труду, знању, умијећу и љубави, призвавши на њих сваки Божји благослов и пуно успјеха у њиховом даљем раду.
„Ове вечери, када представљамо фототипију Шестодневника Никона Јерусалимца, један од највреднијих рукописа Савинске збирке, лепа је прилика да се подсетимо блаженопочившег Епископа Герасима Петрановића о 120-годишњици његовог упокојења”, казао је на самом почетку своје ријечи професор Ђорђе Бубало, нагласивши да је Епископ Герасим волео Савину, често у њој боравио, као и да је био познат по томе што се брижно старао о манастирској ризници, поготово о њеној рукописној збирци.
За личност потоњег епископа, а тада још увек младог Георгија, нагласио је проф. Бубања, од великог је значаја било рано дјетињство у ком су му родитељи усадили „чисти дух православља и српске народности, што сам га такорећи с материним млијеком сисао и у којему сам се још као дијете у родитељском дому узгојио”, који је „оставио дубоку клицу у мом срцу, те ме је дух тај руководио кроз цио живот”, као је у аутобиографији записао сам Епископ Герасим.
Упознавши присутне са најзначајнијим моментима из живота блажене успомене Епископа бококоторског Герасима, тог за наш народ у Далмацији и Боки, али и шире од тога, изузетно значајног црквеног и народног прегаоца 19. вијека, проф. Бубало је истакао да се он још као архимандрит у српском ученом свету прочуо због свога књижевног рада, те је постао почасни члан Матице српске, а 1870. и Српског ученог друштва, претече данашње Српске академије наука и уметности.
Као епархијски архијереј остао је познат по томе да је настојао да се стара о сваком дијелу своје епархије, рекао је проф. Бубало: „редовно ју је обилазио и у разговорима са свештенством, са монашким братствима утврђивао које су њихове потребе, а који изазови. Такође, старао се о томе да што више подржи и шири образовање на српском језику. Подстицао је родитеље да своју децу, и мушку и женску, дају у препарандије, односно учитељске школе, да би се што више ширила настава на српском језику”. Осим тога, додао је проф. Бубало, „свуда је подучавао народ да се држи својих обичаја, сматрајући с правом да је то једно од главних упоришта очување идентитета. Приликом обилазака своје дијецезе, за свечаним обедима приликом окупљања, увек је волео да свирају гусле и да се игра коло”.
Национални рад Епископа Герасима био је „искрен, одлучан, свестран и доследан, поједнако посвећен пастирском раду, просвећивању, стипендирању ученика и подстицању научног рада”, рекао је проф. Бубало, а Владика је био познат и по своме добротворном раду, који је био уско везан за његову истрајну тежњу ка просвећивању народа – оснивач је више добротворних фондација, међу којима и „Епископа Герасима Петрановића заклада за занатлије” и „Заклада за сиромашну школску ђецу”. Ову Владичину особину проф. Бубало је сажео цитатом из листа „Дубровник”: „Дарежљив и благе нарави, многу је сиротињску сузу осушио”.
Још је једна велика заслуга Епископа Герасима – његово неуморно старање за добробит манастира Савине, који иначе у другој половини 19. вијека није материјално добро стајао: „Претпоставља се да је за уређење манастира и очување његовог материјалног положаја за време своје архијерејске службе дао преко 5000 форинти, што је огроман новац био у оно време”.
Пошто је у његово вријеме постао летња епископска резиденција, манастир Савина је у личности владике Герасима добио и „штедрог препородитеља и брижног чувара своје пребогате ризнице”, о којој се нарочито старао. Рукописну манастирску збирку додатно је обогатио са четири рукописне књиге, које је откупио од власника и поклонио манастиру Савина, исто као и једну стару штампану књигу – Празнични минеј Божидара Вуковића, штампан у Млецима 1538. године, казао је проф. Бубало, истакавши да је у исто вријеме Владика био и „широкогруд у уступању манастирских драгоцености за научни рад и непоколебив у одлучности да не допусти било какво отуђивање манастирског блага”.
Када је о овом аспекту његове дјелатности ријеч, проф. Бубало је закључио: „Да је било среће да је раније основана Бококоторска епископија, или да је бар архимандрит Герасим, још пре но што је именован и рукоположен, био постављен за бококоторског викара далматинског епископа, сигурно би још више старих и вредних рукописа и штампаних књига остало у Боки и било прибројано рукописној збирци манастира Савина”
Професор Микоња Кнежевић је на почетку свог излагања изразио задовољство што је представљање Шестоднева Никона Јерусалимца уприличено управо у Савини, мјесту за које су везане знамените личности српске културе, међу којима су и Петар II Петровић Његош, Епископи Герасим Петрановић и Никодим Милаш и Владика Николај Велимировић.
Упоредивши дјелатност Никона Јерусалимца под патронатом зетске господарице Јелене Балшић, са оном слијепог мудраца Михајла Ефеског под патронатом византијске принцезе и историчарке Ане Комнине, проф. Кнежевић је дочарао атмосферу и амбијент у ком су та два посвећеника духа радила: „атмосферу келије и усамљеног духовног дјелатника пред свјетлошћу воштане свијеће, гдје се свјетлост свијета гаси да би једина реалност постала она коју даје реалност књиге”, и у каквом је настајао Никонов Шестодневник.
По свом сензибилитету и настројењу Шестоднев Никона Јерусалимца, намијењен житељима монашких насебина на Скадарском језеру, би се могао убројати у приручнике за исправно живљење, посебну литерарну форму хеленског и ранохришћанског периода, односно зборнике краћих текстова који су служили да одговоре на изазове свакодневног живота из перспективе или неке философске школе или хришћанског подвижничког монашког живота, казао је проф. Кнежевић.
Провевши публику укратко кроз садржај Шестоднева, који је назвао „неком врстом скраћеног српског Добротољубља”, и показавши да су изабрани текстови у њему сабрани управо са циљем да човјека преко неопходне интроспекције и самопознања доведу до до крајњег циља, који је обожење, проф. Кнежевић је закључио да је ова књига, колико репрезентативна за реконструисање атмосфере 15. вијека, у многоме значајна и за нас данас: „јер после краха просветитељства и идеје прогреса, после краха идеје да свјетлошћу људског разума можемо сазнати све, упути који нам аутори заступљени у овој књизи саопштавају – да се без божанске свјетлости не може спознати ни сам човјек, а ни Бог, и дан данас су више него добродошли”.
Професор Кнежевић је на крају свог обраћања још једном честитао издавачу ове драгоцјене књиге, Задужбини „Кнез Мирослав Хумски”.
На самом крају програма, окупљене је поздравио савински игуман, архимандрит Макарије. Он се захвалио професорима Бубалу и Кнежевићу, свима који су се потрудили око фототипског издања Шестоднева Никона Јерусалимца, међу којима је истакао Захумско-херцеговачку епархију, њено издаваштво и Павла Ратковића. Посебну захвалност изразио је Високопреосвећеном Митрополиту Јоаникију на неуморној ревности и пожелео му да остане „тако неуморан”, под покровом и заштитом Пресвете Богородице.
Осврћући се на теме којима је синоћна академија била посвећена, игуман је казао: „Само једну ствар бих апострофирао, а у вези са свим овим што смо чули: 2024. године у Савину се, после 120 година, вратио Свети владика Николај. Није се, додуше, вратио као што је обећао у својим Успоменама из Боке, да ће се вратити 1905, али се вратио као Свети владика Николај, са делићем својих моштију. Ове године се вратио и Свети Кирило – отишао је калуђер, а вратио се свети. Видећемо шта нам даље промисао Божји доноси у ову свету обитељ, која је вековима чувала овај народ, овај крај и одржавала нас да останемо верни својој Цркви, православној вери и Богу Живоме”, закључио је игуман Макарије.
Међу публиком која је испунила манастирску порту били су и секретар ЕУО Митрополије црногорско-приморске протојереј–ставрофор Игор Балабан, генерална конзулка Републике Србије у Херцег Новом гђа Јасмина Милачић, као предсједник и потпредсједник Општине Херцег Нови, г. Стеван Катић и г. Иван Отовић.
Извор: СПЦО топаљско-херцегновска
