Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 4. августа 2026. године у Мркоњић Граду поводом Дан сећања на страдале и прогнане Србе у „Олуји“
Преосвећни брате, владико Сергије, домаћине ове Богом спасаване епархије; браћо архијереји, уважени председниче Републике Србије; уважени председниче Републике Српске; уважена чланице Председништва Босне и Херцеговине; председници Скупштина Републике Србије и Републике Српске; уважени председниче г. Додик, драги г. Кнежевићу; драга духовна децо, децо Светог Саве, дични Крајишници, помаже Бог свима!
Из године у годину сабирамо смо се на различитим местима да молитвено поменемо невино пострадале у страшном прогону нашег народа са вековних огњишта названом „Олуја“ и загрлимо све који и данас носе рану тог небивалог изгнанства на тлу Европе у двадесетом веку.
Вечерас овде, у Мркоњић Граду, нећу тражити нове речи у односу на оне које смо раније изговорили, јер истина остаје иста, бол не престаје протоком времена, а наша обавеза да пред Богом памтимо своје сроднике страдалнике остаје трајна и непромењива.
Овде, у Мркоњић Граду, који и сам носи дубоке ране страдања, вечерас нас је сабрала љубав према нашим мученицима, сродницима, суседима и сународницима који су током ужасног прогона са својих вековних огњишта са простора Далмације, Лике, Кордуна и Баније августа 1995. године невино изгубили животе. Са посебним болом сећамо се пострадалих на Петровачкој цести, где су, у избегличкој колони и на путу ка спасењу, страдали недужни људи, старци, жене и деца.
На њиховом страдању, али и на истрајности свих који су понели крст изгнанства, испуњавале су се речи Светог апостола Павла: „У свему трпимо невоље, али нисмо потиштени; збуњени смо, али не очајавамо; прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени“ (2 Кор 4, 8–9). Јер и онда када су остајали без домова и завичаја, наша изгнана браћа и сестре носили су у себи веру да их Господ није оставио и наду да зло нема последњу реч. Свих њих се вечерас молитвено сећамо, молећи се Христу Богу, који је пострадао и сам на Крсту, али и смрћу победио смрт, да им дарује покој и живот вечни. Сећамо се и свих који су пре тридесет и једну годину напустили своја вековна огњишта и у непрегледним колонама кренули пут Републике Српске и Србије, носећи у рукама оно најнужније, а у срцима своје домове, завичаје, светиње и гробове предака.
Овде нас је сабрала жеља да молитвено памтимо невине жртве и страдалнике из нашег рода, јер молитва је најдубљи и најдостојнији облик памћења. Молитва пред лице Божје узноси и бол жртве, али и рану онога који памти. Она чува истину, а срце ослобађа од мржње која човека изнова везује за зло.
Ова страдања, као и сећање на све горке епизоде наше многострадалне историје, треба да нас, као крштени народ, опет изнова врате ономе што одувек јесмо, врате коренима, окрену Богу и упуте једне ка другима као браћи и сестрама, као заједници, као једном и јединственом народу. Треба да нас уведу у истинско и дубље разумевање речи Христових: „Љуби ближњега свога као самога себе“ (Мт 22, 39), па и даље и више од тога: „Љубите непријатеље своје“ (Мт 5, 44).
И вечерас заповест о љубави призивамо и у сећање и у своја срца. При том, знамо да је човеку тешко да воли противника и непријатеља. До пуноће такве љубави узрастају само охристовљени људи, светитељи Божји. Ипак, Христова заповест свакоме од нас показује пут и позива нас на непрестани подвиг очишћења срца од самољубља и самодовољности како бисмо у себи умножавали радост, љубав и мир.
Зато осећам дужност и одговорност да овог тренутка, као и увек са трона Светог Саве, позовем све нас, његове духовне потомке овог великог светитеља, да не дозволимо да нас уместо љубави према ближњем опхрве мржња, да постане нормално оно што се данас, нажалост, често дешава међу нама: да се ближњи претвара у туђина, да брат постане противник, а различитост да се претвори у повод за непријатељство; другим речима: да нам мржња према ближњем, тј. мржња међу нама постане једини прихватљив начин живота.
Заповест Божја о љубави има сасвим конкретан садржај. Она нас упућује на људе са којима живимо. Љубав дугујемо једни другима пре свега у породици и у браку: супружници једни другима, љубав дугујемо својим родитељима и деци, браћи и сестрама; затим суседима, колегама, суграђанима, љубав дугујемо своме народу.
Учећи се љубави према онима са којима непосредно делимо дар живота, благодаћу Божјом постајемо способни да у сваком човеку препознамо брата и икону Божју. Тек волећи своје, волећи свој народ постајемо способни да волимо друге, да волимо туђе, да волимо и поштујемо друге људе и друге народе.
Стога, опет и опет се молим Господу и позивам све нас да будемо колико год можемо изнад уских, себичних и идеолошки мотивисаних партикуларних интереса и да се, у духу хришћанске и православне саборности, издигнемо изнад подела и раздора; позивам не својим него речима апостола Павла, великог светитеља Божјег, који је хришћане у Коринту преклињао: „Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли. Јер сам чуо за вас, браћо моја, да су међу вама свађе“ (1 Кор 1, 10–11).
Та реч апостола Павла и данас је реч Цркве Христове, реч Цркве Светосавске, реч која нас позива да се препознамо као браћа, да праштамо и тражимо опроштај једни од других, да једни другима отворимо срце и да знамо да нико није вишак, него да је свако свакоме потребан и да је свако драгоцен. Позвани смо да чувамо мир и слогу међу собом, али и да у миру, узајамном поштовању и добросуседству живимо са свим људима и народима са којима делимо овај благословени простор.
Сетимо се библијске повести о јеврејском народу, који је негда четрдесет година изгубљено лутао кроз пустињу, учећи да памти једно, да памти свој Завет и да своју снагу тражи у верности Богу. Пустиња је била школа у којој је народ изнова учио ко је и чији је, одакле долази, који му је циљ и чему је призван. Јер народ, ма колико то било страшно и неподношљиво, не пропада пре свега онда када остане без земље и дома свога. Најдубљи пад једног народа почиње пре тога, почиње онда када тај народ заборави ко је, чији је, који му је циљ и на каквом завету је утемељен.
Из таквог заборава рађају се раздори, брат се удаљава од брата и ишчезава слога и јединство без којих се тешко може сачувати било шта, а камоли градити. Зато је наше молитвено памћење у исти мах и чување идентитета и чување свога завета и свести о томе ко смо и шта смо. Памтећи своје страдалнике и завичаје, ми памтимо ко смо, чији смо и коме припадамо. А припадамо Христу, Цркви Његовој, једни другима, светосавском православном српском народу. Само тако смо сабрани и онда када смо расејани, духовно укорењени и онда када смо далеко од својих огњишта.
Помоливши се опет и опет за нашу браћу и сестре пострадале током несрећних августовских дана 1995. године, као и за све који су напустили своја вековна огњишта и кренули путем изгнанства, завршимо и овог пута наше слово молитвеним вапајем блаженопочившег патријарха Павла:
„Господе Исусе Христе, Боже наш, прими ово наше усрдно мољење и опрости нам сагрешења наша. Помози нам, Ти, који си ради спасења свију пошао на крст и смрт претрпео, да и међу нама и у целом свету мржња уступи место љубави, немир – миру, жалост – радости, да тих и миран живот проведемо као људи Твоји и браћа међу собом. Господе мира и љубави, помози нам да се на пут Теби вратимо. Сачувај земљу нашу и народ од неправде, насиља, међусобне заваде и неслоге, и немој уклонити светњак Цркве наше испред Себе. Јер си Ти Бог милости, доброте и човекољубља, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин“.
Нека је вечан помен свој нашој браћи и сестрама који су невино пострадали у страшном прогону са својих вековних огњишта, прогону названом „Олуја“. Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
Извор: СПЦ
