Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена у Цетињском манастиру на Петровдан, 12. јула 2013. г.
У име Оца и Сина и Светога Духа,
„Ви који сте крстили у Христа, у Христа сте се обукли“, те ријечи драга браћо и сестре, пјевамо када се крштава једна нова душа, једно ново људско биће, створено по лику и по подобију Божијем, по слици и прилици Божијој; када прима Свету тајну крштења, која се у древним временима називала, а и данас назива, Тајном просвећења. Крштење је просвећење; просвећење не само свјетлошћу знања обичног, људског знања, које стичемо од свога дјетињства – то и такво просвећење, то и такво знање, само је припрема истинском и правом човјеку за праву свјетлост, за право просвећење, за задобијање правога и истинскога знања. Јер само оно знање које је познање човјека и његове природе, које је познање Онога који је задахнуо човјека дахом живота и који га је створио, познање оних дубљих тајни које су уткане у овај свијет у коме се развијамо и живимо, које је знање и познање вјечнога смисла човјековог рађања, живљења и постојања – само то знање је истинско и право знање и само та свјетлост је она истинска и права свјетлост које је човјек достојан, и ради које је и створен.
Е, управо то знање и то познање, ту свјетлост и то просвећење задобијамо у Тајни светога крштења, у Тајни светога просвећења. Данас су ту тајну примила нова дјеца Божија: Петар, Павле, Никола, Марта и Јелена – примивши свјетлост и просвећење, обукавши се у Христа, родивши се не више рођењем само тјелесним, које добијамо од оца и мајке, него рођењем духовним, рођењем за вјечни живот. Ово земно рођење је за овај земни пролазни живот, а Свето крштење и печат дара Духа Светога, свето помазање, то је Духом и водом рођење за вјечни живот. Печат дара Духа Светога и Тајна крштења су живи и живоносни квасац којим се заквашује људска природа, која је онаква каква јесте, поготову када је огреховљена и помрачена, пролазна. Та људска природа, читав човјек, и људска душа и људско тијело, постаје бесмртан – од пролазног непролазан. Сви људи, сви они који се крштавају у Христа, од слијепих бића постају она којима се отварају очи духовне, очи срца – да могу да виде не само свијет око себе и сами себе и једни друге, него да виде Извор свакога знања и сваке мудрости, Извор свјетлости вјечне, непролазне, Извор вјечнога и непролазнога живота.
Први свједоци Христа Господа и први који су у Његово име и Његовим именом крштавали, крштавали у име Оца и Сина и Духа Светога, јесу управо првоврховни апостоли Петар и Павле, које данас прослављамо у овој древној светињи. Прослављамо благодарећи томе што је доље поред старога манастира, данас званога Ћипур, била подигнута – по древном обичају, прије велике саборне цркве посвећене Рођењу Пресвете Богородице – мала црквица посвећена Светим апостолима Петру и Павлу. Из тог древног храма је никао и онај први храм саборни цетињски, Рођења Пресвете Богородице, из времена Црнојевића и митрополита зетских Вавиле и Висариона. Из њега је никао такође и овај храм, пренијет овдје око 1700. године, после спаљивања и рушења старога храма. Све је то, дакле, никло из тога малога храма Петра и Павла, и отуда и сабор Петра и Павла на Цетињу. Сабор који се раширио и окрилатио именом и дјелом, и подвигом и светошћу и просвећеношћу Светога Петра Цетињскога Чудотворца и Светога Петра II Ловћенскога тајновидца и Цетињског пустињака.
Тако се данас овдје, на празник првоврховних апостола Петра и Павла – оних који су започели да испуњују заповјест Христову да иду и да крштавају све народе у име Оца и Сина и Духа Светога и да их уче свему ономе што им је Господ заповједио – та света истина, та света ријеч, та света наука, тај свети чин, то свето сабирање у име Христово, у име Свете Тројице, то свето крштавање наставља. Оно овдје, на овом светом мјесту, траје непрекидно скоро 550 година, старањем митрополита који су украшавали овај свети Трон цетињски, зетски, црногорски, скендеријски како се он звао кроз историју, приморски како се данас назива, међу којима посебно мјесто управо заузимају ови насљедници првоврховних апостола Петра и Павла: Свети Петар Цетињски и Свети Петар Ловћенски Тајновидац и Цетињски пустињак.
Оно што су дјелали, што су радили први Апостоли Христови, и ова двојица које прослављамо и свих њих дванаесторица, оно што је радила Црква Христова од Тројичинадне, од силаска Духа Светога на Свете ученике и апостоле Христове на Сиону, оно што је радила и што је проповиједала на свим земаљским језицима и у свим земаљским народима, крштавајући у име Оца и Сина и Духа Светога све оне којих се дотакне та свјетлост Христове истине – то Црква ради и данас. Ово наше сабрање није ништа друго него наставак и продужетак оних сабрања на гори Сионској, оних сабрања Апостола на Тајној вечери око Христа, оних сабрања кроз вјекове – само Господ знаде колико их је било и колико је оних који су се сабирали у име Господње, који су се крштавали и који се крштавају и име Оца и Сина и Духа Светога, који се облаче у Христа, Њему се сараспињући, Њиме васкрсавајући и задобијајући вјечни и непролазни живот.
И ово је, дакле, једно од тих светих мјеста, једна од тих светих гора Цркве Божије – ништа мање значајна од оне горе Синајске на којој је боговидац Мојсије добио десет Божијих заповјести; ништа мање значајна од оне Сионске горе у светом граду Јерусалиму, гдје су се сабрали први ученици Христови; ништа мање значајна од оне Свете Горе, коју помињемо веома често и којом су се надахњивали Свети оци наши Петар I и Петар II; ништа мање значајна од свих дивних гора: од Таворске горе па до Кључа Таворскога у Речинама украшеног црквом Преображења Господњег, која је вјерни препис оне оскрнављене и срушене цркве ловћенске, Светога Петра Цетињскога. Све те свете горе и сва та мјеста кроз вјекове у свим народима земаљским, јесу мјеста сабирања у Име Божије, мјеста крштавања, мјеста просвећивања, мјеста рађања Духом и водом за вјечни и непролазни живот.
Ево сада имамо и овде наставак тог дивнога и чудеснога дара – да ово петоро дјеце, нових хришћана, приме тај свети квасац, тај свети живот, ту свету истину; да се обуку у Христа и да се обликују по лику Онога који нас је створио по своме Лику, јер управо то и јесте смисао људскога живота – човјек је слика и прилика Божија. О томе пишу Свети врховни апостоли Петар и Павле, то пише и свједочи у својим Посланицама и Свети Петар I Цетињски, о томе пише у својим богонадахнутим списима и Ловћенски тајновидац, прослављајући Слово Божије које је све из ничега створило, које се очовјечило и које је подарило и обдарило свеукупну творевину и људско биће и људски род том вјечном и непролазном свјетлошћу. Ево то свето слово, та света истина наставља се, чита се, обнавља нас, обнавља небо и земљу, обнавља нове душе, и зато се радујемо и овом сабрању Цркве Божије око ове древне светиње, око спомена првоврховних апостола Петра и Павла, спомена Петра I и Петра II, и свих оних који су кроз вјекове испуњавали Христову заповјест, крштавали се у име Оца и Сина и Духа Светога и који су се трудили да живе по заповјестима које им је Господ подарио.
Нека би се ово сабрање наше уградило у ту свету грађевину, у тајну новога светога града Јерусалима, који овде започиње а који нема завршетка ни краја, који расте према небесима и у којега се уграђује све оно што је здраво, честито, дивно, богоподобно, очишћено, освећено, миропомазано овдје на земљи.
Господу нашем, Оцу и Сину и Духу Светоме, дивноме Богу у Тројици, у првоврховним Апостолима, предивноме у нашим оцима духовним Петру I и Петру II, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.
Преузето из „Светигора”, бр. 237, Петровдан 2014.
