На тек завршеним песничким сусретима „Видовданско бдење“, одржаним у порти манастира Грачаница, добитник „Грачаничке повеље“ за књижевност је Бранислав Матић, песник, писац и уредник реномираног издавача Принцип Преса.
„Бранислав Матић је најтемељнији и вероватно највећи живи српски интелектуалац“, рекао је својевремено угледни публициста протојереј Јован Пламенац.
Човек кога све ране рода свога боле и који је још деведесетих, у време свеопштег суноврата, претказивао слепом свету куда га воде вође помућеног ума, Матић је у Грачаници одржао беседу достојну места, часа и награде.
„О Косову су писали и певали највећи за које овај језик и овај род зна“, рекао је Матић, додајући да је Косово „и најскупља реч, и грдно судилиште, и земља-храм, и земља између Срба и неба“. У тој једној реченици стало је више историје него у многе томове службених мудровања, писаних да никога не заболе и ништа не кажу.
Примајући „Грачаничку повељу“, Матић није говорио о награди као о личном признању, већ као о заветној обавези: „Кад год на Косову добијамо неки дар или примамо награду, то је увек за оно што тек треба да учинимо. Кад дође дан, кад куцне час.“
Посебну снагу имала је његова мисао да награда на Косову није привид славе, него „вишње подсећање на славу којој треба да служимо“. Тако говори човек који зна да се на Косову не прима орден за биографију, већ налог за будућност.
У завршници беседе, позивајући се на Рилкеа, Матић је изговорио реченицу која сабија и косовски завет и судбину поезије: Ко говори о победи? Издржати — то је све, а затим је додао: „Поезија је ту да то не заборавимо и да не дамо веће за мање. Поезија је ту да трајемо знајући: ми ћемо се вратити.“
То није била пригодна беседа. То је био запис из унутрашњег Косова — оног које се не мери катастром, него памћењем, вером и способношћу да се издржи онда када би многи, да се не лажемо, најрадије преписали историју на туђе име и легли у хладовину сопственог заборава.
Опширније на: ИН4С
