Светом литургијом у Храму Христовог васкрсења у Подгорици, на Видовдан, началствовао је протојереј Миладин Кнежевић, уз саслужење јереја Илије Арзејкина, клирика Руске Православне Цркве, и ђакона Ведрана Грмуше. Молитвено су учествовали протојереј Предраг Шћепановић, архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски, и јереј Велимир Бугарин.
Вјерни народ се сабрао у храму да у молитви и благодарности прослави овај велики и завјетни дан нашег народа, дан у коме се у црквеном памћењу сједињују крст и васкрсење, жртва и нада, страдање и побједа у Христу.
Непосредно пред Свету тајну причешћа, сабранима се пастирским словом обратио протојереј Предраг Шћепановић, подсјећајући на духовну дубину Видовдана, на живо памћење Косова и Метохије и на непролазни значај косовског завјета.
На почетку бесједе, отац Предраг је призвао ријечи блаженопочившег Митрополита Амфилохија, који је, како је казао, „опипао живе косовске ране”:
„Видовдане мој, очињи виде, тобом видим што други не виде”, пјевао је славни јунак косовске мисли, блаженопочивши Митрополит Амфилохије, који је опипао живе косовске ране у данима док је још био као млад јеромонах, а на првом мјесту оних страшних деведесетих година, када се Косово и Метохија опет нашло у жижи свјетских збивања.
Говорећи о Светом кнезу Лазару и његовом опредјељењу за царство небеско, отац Предраг је нагласио да је Видовдан дан „тужнорадосни” и „крсноваскрсни”, дан у коме се земаљски пораз преображава у духовну побједу:
„Ево дана славнога, ево дана радоснога, ево дана тужнорадоснога, крсноваскрснога, јер је у заранку Видовога дана у бијелој Самодрежи цркви, Свети кнез Лазар причестио своје јунаке и марширао пољима смрти на жртвеном пољу у Косову. Јединствен примјер да је изгубљена земаљска битка, а да је остала идеја царства небескога и косовског завјета, који је завјет Бога и српског народа: да је земаљско замалено царство, а небеско одсад и довијека.”
Прота Предраг је у даљем обраћању указао на саму срж видовданског памћења као духовне мјере и завјетног опредјељења. Свети кнез Лазар није остао у памћењу Цркве као владар који је тражио земаљску славу, него као мученик који је, по узору на Господа, изабрао жртву, тврду Божију вјеру и царство небеско.
У наставку бесједе, отац Предраг је подсјетио да је људски живот кратак и да се управо кроз однос према смрти открива и истински однос према животу:
„Браћо и сестре и драга дјецо, живот људски је кратак. Прође као трен. Један викенд вјечности овдје проживимо, а послије његовог земаљског трена мисли само једну мисао: живот је вјечан, стоји на споменику сјече кнезова у Ваљеву. Од односа према смрти формирамо однос и према животу. Ако смо сувише везани за земаљско, за тијело, за страсти, све брзо изгустирамо и прође живот.”
У том свјетлу, косовски завјет је питање које се поставља сваком човјеку и свакој генерацији: да ли ћемо живот свести на пролазно, земаљско и тјелесно, или ћемо га отворити за вјечност, за Христа, за Цркву и за оно што не пролази.
Отац Предраг је истакао дубоку духовну и историјску везу Црне Горе са косовским завјетом, подсјетивши на ријечи да је „Црна Гора Нојев ковчег који је испливао из косовског потопа”, као и на жртву предака који су у ослободилачким ратовима 1912. и 1913. године животе полагали за ослобођење Метохије.
Говорећи о Косову и Метохији, отац Предраг је подсјетио да су монаси и народ који тамо остају живи залог наде да ће Косово и Метохија остати мјесто молитве, светиња и православног свједочења. У исто вријеме, указао је на потребу да наш народ на Косову и Метохији има најосновнија права — право на живот, слободно кретање, пјесму и игру.
На крају свог обраћања, отац Предраг је подсјетио на бесмртне ријечи Исидоре Секулић:
„Научи своје дијете да је Видовдан исто што и крсна слава и већ си довољно учинио.”
Потом је пожелио да ова „свеопшта крсна слава” буде свима на здравље и спасење, уз молитву да „нова зора тајанственог дана заруди и на Косову и Метохији” и да и оно дочека слободу.
Након заамвоне молитве, свештенство је одслужило помен свима пострадалима и свим новомученицима косовским — од Косовског боја па до дана данашњег.
Текст, фото, видео : Борис Мусић
