Светом литургијом која је служена у трећу недељу по Духовима, у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару, началствовао је протојереј Љубомир Јовановић, уз саслужење протојереја-ставрофора Слободана Зековића и протојереја Младена Томовића. На литургијске возгласе одговарали су Васлије Ускоковић и Данило Масоничић.
Данашњу поуку Господњу из Светог јеванђеља по Матеју која започиње ријечима да је свјетиљка тијелу око, и да, ако је око наше здраво, да ће онда и цијело тијело наше бити здраво, отац Слободан је у својој бесједи протумачио, надовезујући се на тумачење Светих отаца, да је свјетиљка наше душе и нашега унутрашњег бића, наш ум.
„Дакле, око душе јесте човјеков ум. И ако је ум наш чист, ако у њему његујемо добре мисли, ако наш ум славослови Бога, ако се у њему развијају и његују мисли које нас подстичу на врлински живот, онда ће и наше срце, и наша душа, и цјело наше унутрашње биће бити свијетло. А ако ли у њему његујемо греховне мисли, ако се у њему роје хуле, мржња, осуде и разне друге нечистоте, и у њему се множе, онда ће свакако и цијело унутрашње биће човјеково, срце и његова душа, бити тамно.
У духовној борби човјековој против страсти, против гријеха, или боље речено, у борби против себе самог, против палог човјека у нама, можемо рећи да је предио ума човјековог прва борбена линија. Ако смо ту трезвени и опрезни, и те греховне помисли које нас на овај или онај гријех наводе, а које ђаво човјеку убацује у ум, ако их у старту не пресјечемо, не презремо, не одбацимо, него дозволимо да оне остану и обитавају у нашем уму, па онда још ако почнемо у срцу своме да их прихватамо, да се њима наслађујемо, онда смо ми већ у паду. И полако та свјетлост душе наше и срца нашега почиње да тамни.
А онда, из предјела нашег ума, те нечистоте силазе у предио срца. Човјек се онда острашћује и може лако да падне у овај или онај гријех. Зато је јако важно да ову поуку Господњу имамо на своме уму и да се трудимо да по њој живимо, да пратимо ток својих мисли. И све оно што је нечисто, што није достојно човјека хришћанина, да одбацујемо и у коријену сасијецамо. Тако ћемо учинити да на престолу нашег ума и на престолу нашег срца увијек буде свјетлост божанска, неизрецива, непролазна. Да престо нашега срца припада само Господу Богу нашем, и ничему другом и никоме другом.
Као што у наставку ове бесједе Господ каже да не можемо служити два Господара, не можемо служити и Богу и мамону, него тамо где је срце наше, ту ће бити и цијело биће наше. Зато срце своје да вежемо за Господа. Како каже опет Господ у овој дивној поуци, да иштемо најприје Царства Божијег и правде Његове, а све остало, све остале потребе, даће нам Господ и то ће нам се придодати.
Како је дивно говорио велики светитељ Свети Серафим Саровски, да циљ живота човјека хришћанина јесте стицање благодати Божије, стицање Духа Светога, а управо то јесте ова ријеч Господња која каже да иштемо најприје Царства Божијег и правде Његове. Ову дивну поуку да прихватимо у срцу своме, да се трудимо по њој да управљамо свој живот, да би увијек наше срце, наша душа, наш ум били свијетли и да би се у њима зацарио Господ“, рекао је на крају своје бесједе прота Слободан.
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
