У препуној крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, високопреподобни архимандрит Јефрем, игуман Свете велике царске лавре манастира Ватопед са Свете Горе Атонске, одржао је духовно предавање које је сабрало велики број свештенства, монаштва и вјерног народа Божијег.
Овом благословеном сабрању присуствовали су Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије, Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, Његово Високопреосвештенство Архиепископ сиднејско-велингтонски и Митрополит аустралијско-новозеландски г. Силуан, Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Пајсије, као и представници државног и дипломатског кора.
Овом сабрању претходио је и помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију који је одслужио високопреподобни архимандрит Јефрем, уз присуство архијереја и вјерног народа, у параклису Светог Амфилохија Иконијског у крипти Храма.
Сабране је на почетку поздравио протојереј Никола Пејовић, старјешина Саборног храма Христовог Васкрсења, који је изразио радост због доласка Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и архимандрита Јефрема у Подгорицу, истичући да се благослов Појаса Пресвете Богородице, који је ових дана донијет у Београд, осјећа и у главном граду Црне Горе.
„Све људске ријечи су немоћне да изразе велику радост коју Српска Црква осјећа ових дана од када је Појас Пресвете Богородице дошао у престони град Београд. А Подгорица је исто тако присутна”, казао је отац Никола, подсјетивши на групу вјерника из Подгорице који су у Храму Светог Саве стрпљиво чекали осам сати да се поклоне овој великој светињи.
Поздрављајући Патријарха, архијереје, свештенство, монаштво и вјерни народ, протојереј Никола Пејовић је нагласио да се доласком Његове Светости и игумана Јефрема „у свој својој пуноћи осјећа благослов” овог молитвеног и духовног сабрања.
Обраћајући се сабранима, архимандрит Јефрем је казао да први пут борави у Подгорици, благодарећи Богу што му је то омогућено.
„Да знате једну ствар: наша Црква кроз вјекове безгрешно путује. И никада не дијели своју пуноћу на клирике и лаике. Али на шта их она дијели? Дијели их на двије групе: на просвећене и помрачене. И због тога је управо благословено ово сабрање”, поручио је игуман Ватопеда.
Он је нагласио да сваки члан Цркве треба да жуди за Христом, а да се та жеђ препознаје у жељи човјека да слуша ријеч Божију.
„Сви ми као чланови Цркве треба да жудимо, да желимо Христа. Која је потврда да ми за Њим жудимо и да Га жарко желимо? Та потврда је да смо жедни и да жудимо за Његовом ријечју”, казао је архимандрит Јефрем.
У наставку предавања, ватопедски игуман је испричао потресан примјер младића Панајотиса, студента у Лондону, који је, иако незаинтересован за Цркву, по молби рођака, отишао у манастир Светог Јована Крститеља у Есексу. Тамо је сусрео Светог Софронија Есекшког, који га је благословио ријечима: „Господ да је са тобом, дијете моје.” Те ријечи су, како је навео архимандрит Јефрем, дубоко потресле младића, који је одмах почео да плаче и да се први пут у животу моли.
„Једну ријеч ми је рекао: Господ да је са тобом. И одмах сам почео да плачем, и то много часова. Плакао сам толико колико цијелог живота нисам плакао”, навео је архимандрит Јефрем свједочење младића, додајући да је духовник коме се он касније обратио препознао да је старац Софроније био човјек пун благодати Божије.
Из тог примјера, игуман Јефрем је извео поуку да је призвање сваког монаха, свештеника и хришћанина да његово присуство, ријеч буде надахнуће другима.
Говорећи о монашком животу, архимандрит Јефрем је нарочито нагласио потпуно предавање Христу, подсјећајући да Господ не тражи од човјека љубав ради Себе и да би узео све, него ради даривања пуноће живота.
„Христос тражи од нас да се у потпуности посветимо Њему. Један млађи монах је питао: зар није нека врста сувишности то што Христос тражи да Га волимо више од свих других? А старац му је одговорио: Он то не тражи да би узео све, него да би нам дао све”, казао је архимандрит Јефрем.
Као темељне монашке врлине, игуман Ватопеда је издвојио странствовање, послушање и одрицање од своје воље. Посебно је говорио о послушању као путу духовне терапије, указујући да човјеково самољубље рађа отпор, гњев, одбојност и тугу.
„Наша воља, у ствари, одржава првенствено наше самољубље. А да знате, самољубље је једна јака страст која нам ствара отпор. Ствара у нама гњев, одбојност, жалост и тугу. Драга браћо, нико од нас не треба да има било какву жалост нити примједбу према другом брату. Само за једну ствар треба да има примједбу — на самога себе”, поручио је архимандрит Јефрем.
Он је подсјетио и на ријечи блаженопочившег старца Јосифа да је монах који има примједбу и тугу „духовно болестан”, те нагласио да се одсијецањем своје воље отвара простор за дјеловање благодати Божије.
„Дајте све да се одрекнете, да одсијецате своју вољу. Јер само на тај начин ће успјети духовна терапија”, казао је ватопедски игуман.
Говорећи о покајању, архимандрит Јефрем је истакао да плач о коме говори православно духовно предање није психолошка потиштеност, него дар Божији.
„Тај плач није нека врста меланхолије нити депресије, него је дар божански. Та туга и плач који долазе од Христа стварају једну неизрециву утјеху”, казао је он.
Указујући на значај молитве, игуман Јефрем је навео ријечи Светог Јована Златоустог: „Ако хоћеш да разумијеш колико неко љуби Бога, немој да га питаш директно. Питај га, успут, колико се времена молиш? И разумјећеш колико воли Бога.”
Посебно мјесто у предавању заузела је поука о послушању духовнику и старцу. Архимандрит Јефрем је подсјетио на ријечи Светог Јефрема Катунакијског да су „старци видљиви богови”, јер се кроз њих, по благодати Божијој, открива воља Божија.
Наводећи примјер Светог Јефрема Катунакијског, игуман Ватопеда је испричао како је овај велики подвижник једном изгубио благодатну молитву зато што није одмах испунио послушање које му је било дато.
„Ако хоћете да имате благодат Божију, ако хоћете да нађете благослов Божији, немојте никада да се руководите само логиком. Монах може са смирењем да каже своје мишљење. Али ако старац одбије његово мишљење, а он се растужи, онда је духовно болестан”, нагласио је архимандрит Јефрем.
Говорећи о Светој литургији, архимандрит Јефрем је навео свједочанство о старцу Јосифу, који више од тридесет година није приступао Светом причешћу без суза.
„Када свештеник каже: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, отвара ми се један простор и објашњава ми се кеноза, понижење Бога Логоса. И сваки пут на другачији начин”, пренио је архимандрит Јефрем ријечи старца Јосифа.
У завршном дијелу предавања он је подсјетио да је монаштво велики дар Божији, али и призив ка савршенству, послушању и непрестаном духовном бдењу.
„Због тога, браћо ми монаси, нас очекује и треба да тежимо савршенству: ‘Савршени будите као што је савршен Отац ваш небески.’ Треба да следујемо нашим оцима, да се покоравамо и да следујемо својим старцима”, казао је архимандрит Јефрем.
Враћајући се на примјер Светог Софронија Есешког, ватопедски игуман је нагласио да човјек који истински љуби Христа постаје живо свједочанство Јеванђеља.
„Наша ријеч, наше присуство, наш ум, наша појава — да увијек буду извор надахнућа за сваког човјека. Само ако Христа волимо, наш поглед, наш покрет биће свједочанство о Исусу Христу које ће се разливати у срцима свих људи који нас окружују”, поручио је архимандрит Јефрем.
На крају овог дијела излагања, подсјетио је и на ријечи Светог Серафима Саровског:
„Стеци мир у срцу своме, мир Христов. А који је мир Христов? Христос је наш мир. И тада ће, без да то схватиш, они који ти буду прилазили и који буду близу тебе, пронаћи и они мир Христов.”
Након излагања архимандрита Јефрема, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, користећи прилику да од светогорског игумана чује још коју ријеч о духовном предању Светог Јосифа Исихасте, поставио је питање које доносимо у цјелости:
„Ваша Светости, дозволите кратко само да искористимо прилику, али ипак и да се ограничимо, пошто не бисмо жељели да госте премного оптеретимо.
Ово данас што смо имали било је изузетно, али ја бих само једно кратко питање. Пошто нам је наш драги у Христу брат, игуман Јефрем, тако лијепо говорио о духовном искуству. То је оригинално духовно искуство, изворно, колико ми видимо, које је наслиједио од старих Светогораца. Али ја бих желио да нам каже нешто што посебно карактерише духовност старца Јосифа Исихасте и његових ученика. Пошто видимо да је њихова улога у обнови духовности на Светој Гори огромна, нама који смо нешто читали о томе увијек је то некако доста тајанствено. Али пошто, како да кажемо, мени се чини да је отац Јефрем духовни унук старца Јосифа, врло често благодат са духовног дједа прелази на унука, исто као и на сина. Да каже неколико ријечи о духовној породици, духовном сродству, духовној дјеци старца Јосифа и о њиховој улози у обнови светогорске, односно православне духовности.”
Одговарајући на питање Митрополита Јоаникија, архимандрит Јефрем је истакао да је духовно насљеђе Светог Јосифа Исихасте, као и његових ученика, обиљежено прије свега послушањем, непрестаном молитвом и Светом литургијом.
„Наш деда, Свети Јосиф Исихаста, и наш старац Јосиф, који је био један од првих његових послушника и носио име свога деде, имали су двије ствари: послушање и радост слушања ријечи Божије. Зато је стално говорио: послушање и непрестана молитва”, казао је архимандрит Јефрем.
Он је нагласио да се Свети Јосиф Исихаста сматра обновитељем савременог монашког живота управо зато што је поново вратио непрестану молитву у средиште светогорског подвига.
„Могли бисмо да кажемо да су три главне ствари које је старац Јосиф донио: послушање, молитва и Литургија. То је јако важно”, казао је игуман Ватопеда.
Говорећи о Светој литургији, архимандрит Јефрем је подсјетио и на ријечи Преподобног Јустина Ћелијског, који је, када су га сестре позивале у манастир због прогона, рекао: „Доћи ћу под једним условом — да ми дозволите да служим сваки дан.”
„То је суштина”, нагласио је архимандрит Јефрем, додајући да срце мора бити потпуно мирно и слободно од свега пролазног да би могло да осјети благодат Свете литургије.
„Срце мора бити у потпуности мирно, да се никада не лијепи за срце једнога монаха ништа што је овоземаљско, ништа што је пролазно и оно што нас удаљује од Бога”, поручио је он.
На крају, Његово високопреосвештенство Митрополит Јоаникије заблагодарио је архимандриту Јефрему на духовним поукама, истичући да је његово слово било подстицај за истрајнији подвиг, више покајања и снажнију борбу са сопственим слабостима.
„Треба да имамо воље, да имамо стрпљења. Сада смо се напојили и упутили како треба да чинимо. Имамо доста тога и да прочитамо и да се поучимо. Ја мислим да нам је он дао данас много снаге да у оном нашем подвигу у којем већ јесмо, будемо много, много бољи и истрајнији, али и, наравно, да имамо више покајања и више да се боримо са својим слабостима.
Хвала вам много на Вашој љубави. Хвала, Ваша Светости, на благослову и на доласку, на љубави, на труду, на жртви. Није то све лако носити што Ви носите, али даће Бог. Бог има силу, а и Ваша љубав то заслужује — да вас окрепљује Господ својом милошћу. А и наше молитве су увијек са Вама, као и Ваше са нама, које нам заиста дају снагу. Хвала Вам.” – поручио је Митрополит Јоаникије.
Текст, фото & видео: Борис Мусић
