Недеља седма по пасхи, недеља Светих Отаца Првог васељенског сабора, у којој прослављамо и велике равноапостолне просветитеље словенске Светог Кирила и Светог Методија, у Саборном храму Светог Јована Владимира Свету литургију служио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић, протојереј Младен Томовић и ђакон Цвјетко Перић. На литургијске возгласе одговарали су Василије Ускоковић и Данило Масоничић.
О догађајима који су се дешавали и који су претходили Првом васељенском сабору, као и С светим равноапостолним Кирилу и Методију у својој бесједи коју је изговорио након што је ђакон Цвјетко прочитао зачало из Светог Јеванђеља, говорио је отац Слободан.
„После она прва три вијека гоњења Цркве од стране римских императора, када су темељи Цркве Христове заливени и утврђени мученичком крвљу хиљада и хиљада свједока Христових широм тадашње васељене, дошао је и онај мирни период након Миланског едикта који је донио Свети равноапостолни цар Константин Велики, којим је хришћанима дарована слобода исповиједања вјере, слобода да могу да граде своје храмове и да слободно у Римском царству исповиједају своју вјеру. Али, са том слободом дошли су, послије тих првобитних спољашњих гоњења, и унутрашњи проблеми. Почеле су се појављивати, у мањој или већој мјери, јереси, лажна и крива учења о вјери, а први велики потрес тога типа у Цркви била је појава Аријеве јереси.
Арије је био свештеник у Александрији, једном од највећих градова тога доба, гдје је постојала велика хришћанска црквена заједница утврђена Светим апостолом и јеванђелистом Марком. И он је почео да шири лажно учење, говорећи да Христос, Син Божији, није у потпуности Бог, него да је створење Божије и да није раван Богу Оцу. И то је изазвало велику смутњу не само у граду Александрији него, захваљујући својим присталицама и пријатељима, Арије је успио да то своје лажно учење прошири и по другим крајевима. И, видјећи да се ствара велика смутња у Цркви, Свети цар Константин је сазвао све епископе из цијеле васељене да дођу у град Никеју у Малој Азији, да се сви саберу и да се утврди право учење, право исповиједање вјере.
Овај Символ вјере је на Другом васељенском сабору проширен оним чланом гдје се исповиједа вјера у Бога Духа Светога, тако да се тај наш Символ вјере (а тај други сабор одржан је у Цариграду) назива никејско-цариградски Символ вјере. На овом првом сабору, дакле, међу тих 318 Светих отаца, нама су посебно познати и драги: Свети Николај Мирликијски Чудотворац, кога многи овдје сабрани славе и као своју крсну славу, затим Свети Атанасије Велики, који је и саставио овај Символ вјере, и Свети Спиридон Тримитунски са Крфа, кипарски епископ, чије се свете чудотворне мошти већ вјековима чувају на острву Крф.“
Затим се отац Слободан осврнуо и на Свету равноапостолску браћу Кирила и Методија, који су, како каже, били носиоци и проповједници ове вјере коју су утврдили оци Првог васељенског сабора.
„Они су били рођена браћа, родом из Солуна, гдје је живјело много Словена, па су они још од своје младости добро савладали словенски језик. Били су познати као добри мисионари, имали су велику и успјешну мисију међу Хазарима, а када је стигао позив и молба моравског кнеза Растислава тадашњем цару, али и патријарху цариградском, Светом Фотију Великом, да пошаљу хришћанске мисионаре у његову земљу, а то је предио данашње Словачке и Чешке, онда је Свети Фотије Велики, знајући за даровитост Свете браће Кирила и Методија, управо њих послао да међу Словенима почну проповиједати Јеванђеље Христово.
Они су, као мудри и искусни људи, прије поласка на тај благословени пут, саставили словенско писмо и на словенски језик превели оне основне, најнеопходније књиге. На првом мјесту Свето јеванђеље, Псалтир, Часослов, богослужбене књиге, и кренули су на тај благословени пут и почели да проповиједају Свето јеванђеље међу Словенима. И имали су, надахнути силом Духа Светога, великога успјеха. Касније су они, под притиском Латина, морали да се повуку из тих сјеверних крајева према југу, па су њихови ученици, свети петочисленици – Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд – оформили нови центар словенске културе и писмености у граду Охриду, на обалама Охридског језера, и одатле наставили велико дјело својих учитеља и отаца Кирила и Методија.“
Прота Слободан је на крају нагласио да је ово велики празник за све Словене у свим словенским земљама, али да се, нажалост, код нас овај празник не прославља онако како би требало и како се поштује у другим словенским земљама.
„Ово је дан словенске писмености и културе, али не само писмености и културе него и наше вјере, јер Свети Кирило и Методије су они који су међу Словене донијели свјетлост Јеванђеља Христовога и они су, заједно са Светим патријархом Фотијем Великим, кумови словенских народа, па тако и нашег православног српског народа. Зато је данас заиста велики дан који треба са љубављу и празновати и поштовати и молити се светој браћи равноапостолној Кирилу и Методију да нас заступају пред престолом Бога живога, са свима светима који су просијали у словенским народима и са свима светима из рода нашега који су наставили њихово свето дјело све до данашњега дана“, закључио је на крају отац Слободан.
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
